Lovac u žitu

Ponekad mislim o svim mojim boljim prošlostima, onima koja se nisu desila . Ona uvek lepršaju iza nas . Naše moguće prošlosti . Neke razrogačenih očiju , polunormalne . Neke uplašene i izgubljene . Idu iza nas kao upozorenje svima koji i dalje imaju malo komande na svojim mogućim budućnostima . Upozoravaju na zaborav činjenice da su budućnosti i prošlosti isprepletane kao koloseci prehrambene industrije u delirijumu lanaca kamiona koji voze goveda u njih . Da , da . " Da li me se sećaš ? Da li smo kao pre ? Ili misliš da treba da budemo bliži " ? Stojala je tako na pragu naših vrata . Sa duhom osmeha i licem koje je sijalo kao jeftini hotelski znak . Oči su joj zvale ljude moleći da joj damo novac koji imamo u rukama ili noževe koje imamo zabijene u leđima . Ona...prošlost . Samo je jedan čovek , ja ,prišao i pružio ruku govoreći : " PRE SAM BIO DETE , A SAD NISAM NIŠTA OSIM ČOVEKA " . I tad je nestala , i ona i njene ostale moguće prošlosti . Samo je ostala budućnost. A u nju nas vode učeći nas religiji i hladnoći . Pokazuju nam kako da se osećamo dobro a govore da se osećamo loše . Vezanog jezika i uplašenih podočnjaka mi smo naučili samo da se molimo . Sada u sadašnjosti naša osećanja tonu sve dublje i dublje u šljaku naše duše . A naš život iznad nas maše zastavama i barjacima koji pokazuju da su nam prošlosti ostale u dronjcima , siromašne . "Jesmo li kao pre ? ili trebamo biti bliži " ? Ponovila mi je prošlost koja je zauvek ostajala uz mene . Ona prošlost u mom srcu . " Bliži nego ikad pre " , rekao sam i poljubio je u čelo . "Zbogom " .

Debelo staro sunce je već počela da se spušta iza granice mog vida . Ptice cvrkućići dozivaju letnje veče ,a letnja oluja im pravi muzičke efekte . Gledam užarenu debelu lopte, popunilo mi je zenice a ušima prolaze pesme zvižduka ,kao da zvižde stari alasi uz pratnju ,grmljavine koja je kao marš dvadeset hiljada pauka sa limenim đonom . Ali daleke munje oponašaju zvona . Zvona koja mumlaju tebi oko vrata . Pričaju priče o slatkoj trvi ispod nas . Kiša pljušti a mi se srećemo . Kapi pucaju kao bombe oko mene . Noge nam postaju brod , a glasovi jedra . Pored reke ti uzimam ruku , umotavam se čitav u nju ,nestajem u njenoj toplini i sklapam oči . Tišina je ,svi zvukovi su prestali . Samo ti polako dižeš svoja stopala u vazduh i drmajući ih dok gledaš nebo proizvodiš srebrni zvuk ,koji podseća na neka tako davna vremena . Nemoj ...ćuti . Sve oko nas zauvek tone ,u vodu ispod nas ,a zatim ona se povlači zauvek . Na kopnu ostajemo samo ti , ja i naš bend prirodnih zvukova . Pevaš mi...i osećam i čujem zvuk...čujem...dečiji smeh . I počinjem da se smeješ . Prestani da pevaš i pričaj . Pričaj mi o ljubavi .

Do kraja sedmice ,ovaj blog će odlučiti svoju sudbinu ...ili zauvek ostajem klovan tame,ili polupesnik za romantike i stare udvarače... Ako nekog zanima više,ili misli da zna koje je bolje,nek ostavi komentar. Ovo je prvi post u kom se obraćam kao ličnost svima koji će ovo čitati . Ali to radim da bih ovo ja pročitao,iverovao čvrsto u taj anslov . A pored nje, ostalo je nevažno .

Iznad glave albatrosa nepomično visi na nebu , I duboko ispodo koralnih lavirinata se skriva jedan eho koji zvoni . Kao zvona iz daljine koja polako sviraju odu tvog imena. Eho dolazi preko peska razbacujući peščane dine . I... i sve je tako mirisno na zelenu slobodnu boju . I sve je kao u podmornici iz koje periskopom virimo sakriveni i sigurni u svet . Eho mi ispunjava telo kroz uši . I niko nas ne želi pokazati livadama . Niko ne zna pitati kako i zašto . Ali nešto upravlja i nešto pokušava . Počinje da se penja uz svetlost . Stranca dva koja na ulici prolaze sedamnaesti put za redom jedno kraj drugog. A ovaj put se primete,jer je glas jednog podsetio na eho koji čujem i šansa za dve duše se pojavljuje da se sudare . I ja sam ti . I ono što vidim sam ja . I dajem ti ruku i vodim te u mirisna sela . I pomažeš mi da razumem sve najbolje što mogu . I niko nas ne zove da da prestanemo sa tim igrama . I niko nam ne govori da prekinemo da se gledamo u zenice . I niko ne govori . I niko ne pokušava . Niko ne leti oko sunca . Niko ne grebe po koralima . I bez oblaka ti svaki dan padaš na moje kapke , zovući me i inicirajući da ustanem . I kroz okna na mome zidu prolazi manifest nekih letećih zraka a na njima dolazi milion ambasadora jutra . Ali tebe nema tu . I Niko od njih mi ne peva uspavanke . Niko od njih ne može da mi zatvori oči .I zato ja se penjem na moje prozore i sa svojih antena bacam poruke u flašama da plutaju vasinom do tebe. I dok imam ove ruke,vikaću tvoje ime . Samo moj glas nema eha. A mene je tvoj eho uspavljivao,tvoje sunce budilo . A sad...uspavanke ne postoje .

U kom si se kazalištu nalazila kad sam bio skrhan i spaljen kao već progoreo stari papir ? Dok su dani prolazili kraj mog prozora koji je bio statičan . I ja na njemu ,samo su mi se oči mrdale i pokušale gladno jesti život napolju . Po kom polju školice si skakala kad sam bio bespomoćan , slab i polumrtav ? Pitam ovako direktno tebe negde tamo jer reči koje si rekla i stvari koji se pravila mene okružuju . A ti si ipak otišla i obesila se od ruke tuđih reči i želela si da veruješ u to što si čula . A ja...ja sam bledo i nemo zurio u sijajuće sunce . Izgubljen u mislima i izgubljen u vremenskoj dimenziji . Dok su se svuda po meni, oko mene i mom čitavom svetu sadilo seme života i seme promene , napolju je padala otrovna kiša ,crna i lagana . I dok sam ja lamentirao nad ovom opasnom ali neodoljivom prošlošću . Ja sam uživo u rajsko čistoj vožnji kroz naša ćutanja . Znao sam da je truntak došao ,da se prošlost ubija i vrati se nazad u život . Znao sam da čekanje na tebe počinje. I zurio sam pravo u sijajuće suce.

Prošao sam kraj poluskrhanog stakla , još jednog u nizu prostora u kom su ljudi u čaši tražili svoj život a u ustvari u njoj ostavljali i ono malo što su imali . Stao sam , zagledao se . Imam rokovnik , nešto jače od A4 format stranica . Za njega zakačena stara olovka i još dve koje rade . U njemu su mnoga moja usmerenja kako da odživim ovaj ples koji igramo od rođenja . Imam i vreću u kojoj nosim četkicu za zube boje ponosa italijanskih moranara ; koja je na vrhu stvrdnuta kao njihova srca . I jedan mali češalj koji mi je deda ostavio . I znam pravilo po kom živim . Ako sam dobar pas ... baciće mi možda neku kosku . Cipele mi u jednom delu i dalje drže oni elastični zavoji za povrede zglobova . Imam ove natekle ruke koje su poplavele kao bluz koji su svirale . Imam trinaest kanala na televizoru crno belom kao moja svakidašnjica. Imam električnu sijalicu . Onu što ne štedi . I...imam neko drugo viđenje . I... imam dobru moć zapažanja stvari oko mene , njihove psiho -analize , predigre njihovim životima ili pak samo dobro oko . I to je razlog . Zbog kog znam...ako pokušam da te dobijem preko žice neke u nizu telefonskih govornica,u čijim rupama za kusur bude po dukat . Novac pomoću kog ću te nazavati . Ali bezvredno...jer znam . Nikog neće biti kući . I imam veliku obavezu prema trajnoj kakvu je Hendriks koristio . I imam rupu u sebi koja me peče . I imam rupu na sredini moje satenske majice . I imam mrlje od nikotina na svojim prstima . I imam srebrnu kašikicu na lancu . I imam prestižni klavir koji naglašava ostatke mog postojanja kao smrtnika . Imam veliku želju da letim . Ali nemam gde . Oči koje bulje , ali nemaju sada gde da gledaju . I kada ja budem na vezi ljubavi... neće nikog biti kući . Ostaće samo prazno zvono .

U nekim zlatnom popdnevlju dođu časi u kom se setim dana kad je srušen veliki zid . I kada su svi katanci i staromodne zakržljale sprave za mučenje bačene na zemlju . I u tim epohalnim momentima sa dignutim čašama , zaplakali smo svi za slobodu koja se štropoštava na nas kao pahulje u septembarskom snegu . I tog dana kad je zid pao , brod "Posada lunatika" je konačno prizemljen na zemlju kao avion stare ratničke posade marinaca . I sva politička obećanja su se zapalila i gorela paleći nebo , poput neki papirnih grlica u svom letu . A tog dana sanjao sam kako si napustila moju stranu , moju prisutnost . Bez toplote , čak i bez fotona ponosa . I čak i ako sam ti bio potreban u tim danima . Ništa , ali baš ništa ja nisam mogao da uradim za tebe . Sada kvantitet ,kvalitet i cena života devolviraju svaki dan . Nije bio dugo jeftiniji . I dok komšije i prijatelji okreću prsa i pokazuju samo lopatice i krsta koja govore zbogom ...javlja se i promena u mom životu koja čak i sa pokajanjem ne može da se povrati . Nema undo alatke . Samo mogućnosrt kajanja i žala . I sada evo , granice se menjaju kao oblik peščanih dina u pustinji . I dok nacije pokušavaju da operu svoje krvave ruke . Krvave od istorije , od lojalnosti . Neka krvava boja sa primesama sivila . Iste sive boje je i tvoje telo ,hladno poput novembarskog jutra u Petrogradu . I ja se probudim . Uz zvukove bubnja koji znače nove granice , nove zatvoreničke slobode , novi ratovi pobeđeni . Muzika je išla...a sunce se samostalno manifestovalo kroz prozor . I okrenuo sam se , i pogledao tebe . I sve...sve osim ostataka gorčine je skliznulo iz mene . Možda si sad negde slobodna . Ali nedostaješ mi u ovom svetu

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu što je devojčica i ne sluteći guši . Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom , s tvojom lepotom bogatijom no što su bila sva nalazišta zlata Kalifornije u doba zlatne groznice . I ispunio sam svu želju tvojim osmehom , tvojim pogledima i tvojim treperenjem . I savladao sam , šta više zavladao sam tvojim ponosom . I to sve ... Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad sobom moju moć i moje vladanje . I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to je bila sam obmana . I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet oblaka oblikovanu na sliku i priliku one što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom . Jer ko može da uhvati , ko može da obumji oblak , ko može svoju ruku staviti na prikazu ? I kako se duboko vara onaj što još uvek misli da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom . Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu , a stekao sam samo tvoje telo . Ali tvoje telo ...ono... nije večito . I zatim telo je tek za uživanje , no ono je bez ljubavi . I sad eto uzalud pokušavam da dotaknem tvoju nevidljivu dušu .... Jer ona beži i svuda mi izmiče , kao klupko guja ... što se raspliće ...

Lou Reed seva čitav interval kratkodnevne obdanice . Noći su uvek donosile nešto drugačije . Večerašnji maestral u mom telu je fijučući odneo neke nove misli . O jednoj večeri u sred bela dana . O tami koju će doneti intima između dvoje nas . O večeri ispresecanoj domaćim filmom iz ranih sedamdesetih . O filmu ispresecanog našim dodirima , vrućinama i hladnoćama u isti čas . O meni koji probija granice rekorda i osvaja zlato u disciplini : "Grljenje tebe bele i uznemirene" . O plimi u sred moje dečije sobe , koja će nam doneti more . A u njegovoj soli zrelost . A mene kao mornara bez posade kome su lađe poludele . O meni koji se agregira u tečnost da ti kao niko nikad u krovotok uđem . I koji će u tebi zadnju nežnost uzimai a toliko sreće nalaziti . A o tebi kao o sireni , koja ne ume da govori . Ali koju razumem . Koja je najsavrešeniji vodozemac stvoren da izazove božiji gnev jer je biće dotaklo savršenost . A zatim našu sobu punu oseke koja će nam se kroz pršljene provući . Meni oduzeti sve moje činove , moja kormila , a sidra zakačiti za oblake . I sve će da mi skine , i ostaću nag . A pred tobom , ipak tako bogat . A sa tebe će odneti svu krljušt i sve školjke koje su te čuvale ovakvih skitara kao što sam ja . Ostaćeš ...devojka . Bogata . A naša intima sada postaje najbuđaviji smeštaj iz kog nikad nećemo želeti da odemo . U kom ćemo da dišemo . I takvi , jedno drugo ćemo da pokrijemo , svojim telima . Sa tvojih usana će se osipati so iz već nestalog mora . Sa mojih ramena korimilari će ka tebi putovati . A očnjacima ćemo jedno drugima da zavetujemo . I sa morem , i bez mora , i bez sobe , I bez nas . Spojeni ostajemo , i na tvojim dojkama a mom vratu ostaće trag . A onda pred kraj svega , shvatim da nisi ti moje more . Jer more kupi boju od neba . Tu plavu...plavu boju . Ali ne, na kraju , ti si moje najružičastije nebo koje zalazi iza brda od mojih leđa . I onda na suvom , a ipak u čamcu za spasavanje , stojaće preda mnom..."Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama.Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama. "

Mnogi od kerova koji noćas hrču po trotoarima nesumnjivo sanjaju tvoje kosti . Zaključujem to onako pomalo saosećajući sa njima . Nema nigde lahora , vihora , košave..ma izaberite sami . A moj kaput se sada trese i otvara široko moje grudi kao što i ono malo kučijeg runa što nose na sebi sada igra na gore pomenutim hrkavcima . Nedostaješ nam . A ja se dobro sećam tvojih kostiju u mesu , tih dirki od rebara u sistematski najsavršenijim orguljama na svetu . A najbolje u onoj zelenoj haljini i smeđim cipelama s visokom petom . Večito si psovala kad popiješ , i štiklu i zvuk njihovog udarca od hladne trotoare koji ti je probijao mozak . Kosa ti je opadala , jer si gene kidnapovala od podjednako nesavršene tetke. A ti si htela da eksplodiraš od onoga što te je mučilo: Trulih sećanja na trulu prošlost, od kojih si na kraju i pobegla u bolje zelenije bašte , u zemlje koje se na kartama ne ucrtavaju . U kojim ti dozvole da spavaš , nemaš odhode , nemaš prihode . A ljudi ... oni su onako samo ševlušeći razmenjivali po koji jecaj . A ja... Ja sam ostao sam sa trulom sadašnjicom . Draga glasovna promeno iz đubreta u damu i obratno , za mene , nema te već 100 godina samoće , 2 dana pijanstva koji se ponekad razviju u vitraž koji predstavlja moju svakodnevnicu i 1 minut večnosti od zadnjeg udarca štikle od linoleum . Ipak ja te pamtim bolje nego ma koju drugu . Jedina ti si shvatala svu uzaludnost našeg postojanja . A ja uz tebe shvatao sebe . Voleo sve ostale . Mirisao po koji drhtavi cvet . Druge su se žene samo nervirale zbog besmislica . Uporno histerisale nad glupim sitnicama...i mrezele svoju želju da budu blizu mene . Drago moje đubre , i moja najmrža damo , tebe je ubilo to što si previše znala . Dižem piće za tvoje kosti... o kojima ovaj ker još uvek sanja.

Osim radio aparata tu je bio i stari budilnik , koji je još uvek kucao ne pristajući da umre , jer mu je čelično peštansko srce , gde je proizveden , bilo još uvek jako . Odakle potiče ova mala figurina Japanke od fajansa sa minuciozno izrađenim kišobranom od bambusa i hartije ? Kako je dospela ovde , u dom Servantesove majke ? Kako je putovala , čak iz Japana i ostala čitava , glatka i poželjnja , mala Čo Čen San ? Da ne ulazimo u ikonu svetog Jovana , štampanu u skromnoj litografskoj tehnici negde u Osijeku ili Zagrebu dvadesetih godina na kojoj sveti Jovan Krstitelj zadigavši tuniku , stoji u reci Jordan . U daljini su palme i dugi peščani žalo za kojim je čeznuo još kao sasvim mali . I kuda bi nas odveo putopis , da se udubimo u suštinu njegovih ornamenata , stari bosanski ćilim , ustvari serdžada , sa tajanstvenim znakovima , verovatno , stilizovanih biljaka i zveri , magije i abecede . "Putovanje po mojoj sobi zašto da ne ? " pomislio je... : "da sam bio pametniji bavio bih se putopisom a ne satirom , obišao čitav svet i punio ilustrovane knjige , a ne sveščice humoreskama koje mi samo zadaju neprilike , sa sve ovim stanom od devet kvadrata , koji svakako nije moj " . Izgovorivši to poče se smejati na glas sam sebi . Servantes , večiti begunac , pobegao je najzad i od svog životnog dela . I bežeći tako sve dalje i dalje , otišao je toliko daleko.... Da više nije mogao da se vrati .

Ja sam jedan od noih koji prihvata novu godinu kao dan...dan koji pobija čitavu filozofiju koju sam propagiram ,nema ograničenja vremenom i sve to . Ima...ograniči se na taj dan...samo taj. Kako sad razmisliti. Svake godine izbacim džokere i krenem da igram pasijans. Stavljam ih tako...slažem jednu na drugu.Svaka nova izvučena karta je novi događaj.... Odjednom shvatim da već igram tablić sa nekim .I odjednom moj princ srce je na talonu,i prihvata ga dama srce...koju je protivnica bacila. Oni su zajedno. Ali jednog trenutka dama postaje crna dama,crna dama pik i odnese mog princa i njegovo srce. I završim partiju. Imam nulu.A protivnica štihove i štihove. I i ako je druga igra , dvojka detelina mi u ruci govori da sam magarac . Odjednom shvatim da imam jedan poen. Tabla . Tabla koju je odnela dama srce ...sama kod mene . Neka nova dama. Neka gospođica . I Dozvolite mi da uputim jednoj gospođici onako jednu čestitku...pomalo nostalgičnu . Gospođice , u prošloj partiji ja sam duplirao karte koje su drugi nosili . Gubio sam . A pobedio u igri . Jer punđa na dami srce koja je kod mene , i jedan poen koji ona nosi su bili moji . I opet sam došao na pasijans i dao mu jedan novi problem . Novu partiju . U kojoj imam novo deljenje. Mogu da dobijam iste karte,ali drugačije da ih delim . I ipak i kad stanem izvuću damu srce koja je sada i džoker i kralj , i pobeda i poraz . I moje sve . I zato gopođice . U novoj partiji želim više nego ikad da vam jeza prolazi kroz kosti dok uzimate ono malo mojih noktiju što imam da vam ponudim . I da ja opet maštam o begu od metalnih ukusa na ustima . Svim onim koji nisu tvoja meka koža . Podelite mi karte . Počnimo gospođice novu godinu . Novu partiju .

Zašto da ne ? Nastavimo putovanje . Pogledajmo samo ovaj stari "blaupunkt" radio koji je Servantesov otac kupio 1937. i koji je za vreme rata morao da bude predat Nemcima . Pa su im ga vratili tek 1946 , istina , sa magičnim okom ugašenog sjaja . Još kao dečak , Sevantes je satima piljio u osvetljenu skalu "blaupunkta" , sričući čudna imena stranih gradova za koje uopšte nije znao gde se nalaze . Stavanger , Hilversum II , Monte Karlo , Helsinki , Vatikan ... Dovoljno je bilo lagano pomerati dugme da se tanka crvena nit zaustavi na nekom od tih mesta . Da se pobegne iz malog uskog sveta domaćeg sivila . Slušaj i beži što reče neki kome se više ime ne pamti .

Krenemo li dalje na putovanje po sobi nailazimo na nezaobilazan deo pokućstva koji ostavlja duboke tragove u svakome ko ga poseduje . Naročito na cevanicama neopreznih koji se noću sudare sa njegovim okvirom i zadobiju trajne modrice . Bolnije od onih na duši. To je krevet. Eto tu , u desnom uglu , odmah ispod malog prozora sa saksijama u kojima je od cveća ostalo samo korenje , leži najvažniji deo Servantesovog mogućeg putopisa o sobi . Postelja iz koje se vidi krošnja starog oraha . Trebalo bi opisati i taj škripavi krevet sa udubljenjem na sredini koje podseća na logu neke zveri . To blagosloveno utočište svih osamljenika koje samo snovi mogu da izbave iz njihove dnevne čamotinje . U njoj provodimo polovinu života , i to onu lepšu . U njoj smo začeti , u njoj se rađamo i umiremo. U njoj su zauvek ostali otisci naših ljubavi . Onih stvarnih koje su se dogodile , a i onih koje su ostale odsanjane, Što su nas posećivale poput duhova u polusvitanjima . U onom blagoslovenom razmeđu kada niti spavamo niti smo budni . Međ' javom i međ' snom , odgađajući minut po minut ustajanje i suočavanje sa danom koji ništa ne obećava . U toj postelji nam se ponekad , pre nego što utonemo u san , činilo da će nam se životi sutradan potpuno promeniti . Da će nas čudo izbaviti iz nevolja ili smo tonuli u smosažaljenje , uljuljkani dalekim šumovima noći . Ko bi mogao do kraja opisati sopstvenu postelju , taj beskonačni predeo noći , sa hiljadama opasnih putovanja , uzbudljibijih od Magelanovog i Kukovog.

U njemu se iznad napuklog lavaboa,nalazilo ogledalo koje nije volelo Servantesa. Postoje , naime , ogledala koja nas vole i ona koja nam se rugaju , čineći nas ružnijim nego što smo . Neki stari pisac stavljao je ogledala daleko iznad Rafaelovih dela , tvrdeći da sami mnogo više obožavamo svoja lica u ogledalu od njegovih Madona i lepih pekarki . Ali to nije bio slučaj sa Servantesom. Trudio se da se ne gleda više od brade dok se brijao . Prilično kratkovid, sa izvesne udaljenosti , moglo mu se činiti da njegovo mršavo , koščato lice i nije tako neprijatno , i da kratko podšišana kosa ima gotovo dečački izgled , ali , avaj , čim bi prišao sasvim blizu svom odrazu u ogledalu video bi razorne posledice godina. Kesice pod očima , duboke bore i proređenost kose iznad slepoočnica. U nekim drugim ogledalima nije izgledao sam sebi tako nedopadljivo , ali ovo , u kući njegove majke , zaista ga je duboko mrzelo i svaki jutatnji susret s nim očekivao je kao okršaj sa najgorim neprijateljom

Mekim ljudima prosto je neophodno da budu nesrećni. Oni će to iskopati iz ma koje situacije koristeći svaku priliku da istaknu neku jednostavnu grešku ili propust. I onda postaju puni mržnje, nezadovoljni, osvetoljubivi. Zar ne shvataju da je tako malo vremena za svakoga od nas u ovom čudnom životu da se stvari povežu u celinu? I da je takvo traćenje naših života gotovo neoprostivo? I da ne postoji način da se povrati sve što će tako biti zauvek izgubljeno?

Dragi moji,ostvarena je moja nada. Stupio sam na sovjetsku zemlju...Okretao se,gledao: drveće oko stanice,golubovi na krovu, oblaci-sve mu je nekako drugačije ovde iza granice. I čim su se ozbiljni graničari vratili sa pasošem i ljubazno mu rekli da može da siđe sa voza i u restoranu stanice snabde se hranom i popije čaj, on je skočio sa voza na sovjetsko tlo .Da je noć možda bi ga i poljubio,ali mu je takav izliv oduševljenja bio prejak za ozbiljna lica malobrojnih putnika i vojnih službenika i železničara. Ta ozbiljnost ga je ošinula.I on kao da je pijan zakoračio,pa stao da razgleda sovjetsku železnicu.Ona je u svemu tome morala da se razlikuje od stanica u kapitalisičkom svetu.I razlikovala se. Bila je sasvim skromna,nenalickana,bez namere da zapanji i zavede stranca. Naprotiv. Čak je i niska i oronula što je čini još ozbiljnijom.Onako malo napuštena. Ovde se krečom i farbom ne želi da prekirje realnost,a rundela sa tek zasađenim cvećem u u obliku petokrake predstavlja spoj lepog i ideološkog. I gledao je dugo i osmehnuto u to cveće.

Ja nosim tvoje srce sa sobom. Nosim ga u svom . Uvek je uz mene... Gde god ja idem,dušo ideš i ti I šta god da sam ja uradio,to je moja draga bilo tvoje delo. Bojim se.... ne sudbine,zato što si moje zlato,ti moja sudbina. Ja ne želim svet za sebe jer ti,prelepa gospo,ti si moj svet...moja istina. I ti ćeš uvek biti ono što sto mesec znači. I sve što će sunce ikad pokazati ćes biti ti... Evo najdublje tajne,koju niko ne zna... Evo pravog puta za pravi put i pupoljka svih pupoljaka... i neba svih nebesa, i drveta koje se zove život,koje raste više nego što duša može da se nada i što misli mogu da sakriju... I evo ti tajna koja drzi i zvezde razdvojene od drugih. Da...ja nosim tvoje srce,moja jlubavi...nosim ga u svom srcu... Bilo nekad...a sad,uhvatiš sebe da imaš podsmeh samom sebi koji boli. Onaj podsmeh kad shvatiš da si čuo reči pesme pod njenim imenom....I shvatio,da se zidovi nisu drmali nikad...Uvek si to bio ti.

Rekao sam tipu - polivao je travnjak - još jednom poprskaj moga kera i imaćeš posla sa mnom. Samo je polivao dalje, gledajući u crevo, i rekao: "Ma zabole me, vi dripci samo pričate ali nikad ništa ne uradite." Bio je glupi matori tip bele kose. Lepo sa osećao kako tupost zrači iz njega. Oteo sam mu crevo iz ruke, okrenuo ga i nabo ga desnicom u stomak. Pao je kao balvan i ostao da leži na svom travnjaku, držeći se za škembe i teško dišući. Jadno je izgledao. Podigao sam crevo i polio ga, natopio mu odeću, a onda mu pošteno zalio lice i udaljio se. Otišao sam u radnju i uzeo bocu viskija i šest piva. Kada sam se vratio nije ga bilo. Popeo sam se gore u stan i rekao Mari da sam se pobrinuo za slučaj tipa koji nam je isprskao psa. "Šta si uradio, ubio ga?" Upitala me, a ja joj rekao: "Ne, samo sam mu objasnio neke stvari." Onda je ona poželela da zna kako to mislim, objasnio mu neke stvari? Ali ja sam joj rekao: "Ma nije bitno, gde su neke čiste čaše?" I onda je ušao pas. Koko. A treba znati da sam ga mnogo voleo.

Izaberi život, posao, karijeru, porodicu, jbenu televiziju. Izaberi perilice, aute, CD playere i el. otvarače . Izaberi zdravlje, nizak holesterol, zdravstveno, hipoteku sa ne promenjivom kamatom, kuću, prijatelje, sportsku opremu, odelo sa jbenim uzorkom, na otplatu . Budi "Sam svoj majstor" . Izaberi interno i pitanje ko si nedeljom ujutro .Gledaj glupe TV kvizove gutajući jbenu nezdravu hranu, da na kraju istruneš u nekoj rupi, i da te se stide sjebana derišta zvana potomci . Izaberi budućnost . Izaberi život. Ali zašto bih to ucinio?

Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on spreči samog sebe. Ako čovek istinski želi da piše, to će i učiniti. Odbacivanje i pljuvanje samo će ga ojačati. I što se duže suzdržava postaje sve snažniji, kao kad masa vode navali na branu. Kod pisanja nema gubitka; dok spavaš, učiniće da ti se smeju prsti na nogama; učiniće da se krećeš kao tigar; zapaliće ti vatru u oku i suočiće te licem u lice sa Smrću. Umrećeš kao borac, bićeš slavljen u paklu. Sreća pisane reči. Idi za njom, pošalji je. Budi Klovn Tame. Čudno je, čudno.

„Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi u novinama neki frajer glasno trubi zaboga recite narodu da se javnost buni…“ Napisao ovo jednom davno veliki pesnik Balkana. Sada samo sa setom i smeškom gledam na svoje školske beležnice, na svoje ormare oblepljene strašno važnim porukama, naputcima i uputama kako menjati svet. Uštrojilo me brate.. Stih kojim započinjem tekst više ne tumačim na glas, ispao bih smešan. Zapevušim ga ponekad onako sebi za dušu, pevušim ga u školskim hodnicima u kojima osećam jezu koju kod zubara nisam osećao ni kada sam znao da će mi brusiti zub do korena bez anestetika. Pevušim ga u tim katakombama nerada gde začahurene i uhlebljene ličinke, dobro ugojene u toplini svojih čahura, držeći Svevišnjega za bradu kroje sudbinu nas malih i nevažnih kukaca. Davno sam se prestao zamarati krupnim ribama. Odavno sam shvatio da se svet vrti isto i sa mnom i bez mene. Veliki planovi još većih glava konstruišu se, propadaju ili postaju stvarnost bez obzira na moj sud o svemu tome. Davno mi je iz guzice u glavu stiglo pismo u kojem piše kako je pravda relativan pojam ovisno o tome ko je kroji. Ali kako sam uspio doći u situaciju da su i male ribe postale za mene velike, kako sam došao u situaciju da sam goloruk, kako sam se doveo u situaciju da ne postoji mehanizam kojim bi se mogao boriti za „svoju“ pravdu, onu malu sitnu „pravdicu“ za moja mala sitna „prava“? Ne znam.. Pre tačno 65 godina George Orwell je napisao za mene najiskreniji, najbolji roman, kao neku odu ljudskoj pokvarenosti, odu ljudskoj slabosti i nesavršenosti. Roman koji mi puno toga pomaže lakše prihvatiti, nije Orwell niti prvi niti zadnji koji je to shvatio i dijagnostikovao, ali nekako mi njegova personifikacija svinja najviše odgovara ljudima koje srećem u katakombama nerada. Ljudima koji su nas u naše ime zajašili i ne silaze a najgora spoznaja nalazi se u tome da bi većina nas sutra uskočila na njihovo mjesto i sama zajašila dojučerašnje saputnike i tako u nedogled, opet jebeni ringišpil u središtu ljudske farme. "Slobodnih mjesta ima samo gdje šljakeri rade Svi bi u birokraciju, tamo su bolje plaće Produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje Zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje. Pijem kavu danas barem dvadeset puta A efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta Ne nerviram se mnogo, učim dikciju Sa odgovornima ću sprovesti jednu dnevnu akciju."

ti mi nikad nisi znala reći bilo gestom ili riječi da me voliš u tebi ljudi traže manu nešto slute al' ne znaju koliko vrijediš no ipak prečesto mislim na nas prečesto kao na poraz u ratu sve što ženi čini slabe strane niti misli niti haje za moju ljubav sad ne želim više da se svetim predajem se svojoj zvijezdi idem dalje no ipak prečesto mislim na nas prečesto kao na poraz u ratu ti znaš da putujem s tim prečesto

Izvini Antone.Prekršio sam dogovor.Razbio pakt.Jesam.Pio sam oporo vino. Ti si rekao u priči iz davnina da to nikad ne sme ni da se zamisli.I nisam ni zamislio.Jednostavno sam se našao sa čašom u ruci.Druga je prelazila preko grla već sledeće flaše.Beskonačne u redu. Ti si rekao da se to ne radi iz razloga što su stari rekli da su i žene kao vino.Ja sam mislio da je moje vino pitko i više nego što treba.Ali pogrešio sam.I sad kad je i poslednja od beskonačno boca prazno ja znam istinu frigidnu kao jesen u kojoj se nalazimo. I veća je i od tebe i od mene Antone.To vino jednostavno teče kroz moje vene,struji kroz moje arterije i klizi kroz kapilare.Ta oporost je budila moja čula.Nos i dalje razaznaje taj opori miris koji voli. Usne dodir sa staklom koje prave taj magnovenski moment uživanja pre no što opor sleti na moj jezik i svojim ukusom me utrni.A ja volim način na koji je to vino ulazilo u moj život,pojavljivalo se ni od kuda i odlazilo isto tako. I znaš Antone,da ti kažem...Vino,oporo vino u kom toliko uživaš je bolje od svih dobrih k'o najlepši san,precizne konstrukcije tajne tehnologije ako ti je daleko od srca. I tako mi boga,nisam bio više pijan od trenutka kad sam prestao da pijem svoje vino. A sebe sam sretao u ogledalu tako srećnog.Sad bez opora sam se zadnji put video na keramičkoj pločici na kojoj je bilo sad polurazbijeno ogledalo. Ne,nisam nasilan.Samo sam bio pijan. I da znaš na kraju to vino,ta žena...koliko god opora,prava je bila za mene.Moja lična draga lejdi vino.I oprosti mi Čehov...ali ja nju volim.

Na slavsku noć...Pod zastavom se neko staro društvo sastalo.Pod istom onom ikonom i duugim švapskim astalom...što pamti ovakvih večeri više nego i ja sam. Vašar starudija.Sestre sa studija,kumovi i svi oni koji su tu zato što i trebaju.Lome se pogače,jakne se okače.Okreće se hleb,okreću se sreća i nostalgija,okreću se mesta prija i prijatelja,okreće se noć i dan,okreće se vino i žito u stomaku. Zdravice pršte,čaše izudaraše jedna drugu,smeh budi sav pospan svet.Rumenilo jače od vina koje se pije.Jaka je te prošlosti moć. A u ćošku malo dalje od stola sedi stari kum i kroz svoj kaleidoskop od vina gleda slike.Gleda dane koje je provodio sa jednom Sarajevkom.Trčali su po mostovima,spavali na vozovima.tako nam je govorio. I jednom prilikom reče da on jedva čeka da se ona razvede.Da bi se on konačno oženio.Jaka je ljubavi moć. Ali meni ne može ništa.Dođe tako naveče poizvrće mi čarape.Napravi uši na stranicama rokovnika.Obriše tačke u sivm pričama. I na slavsku noć...nikad ne pominju nju.A ja ne smem ni da zapitam.Ukrstim litar i noć,i na onaj sto se pomalo prikivam. I od takve noći do takve noći me ništa ne pomeri,ne pronađe.Sem možda nje.

Izdavač mojih knjiga mi je jednom prilikom poručio da će se moje priče o devojkama održati veoma dugo.Čak i kad te devojke zamru.On izgleda nije znao da su te devojke davno umrle.Da nikad nisu ni rođene.Da ih nema. On ne zna da bih mu ja dao sve svoje priče.I one dobre.I one loše.I one koje ću tek napisati.I sve stilske figure koje su kročile na moje listove.Sve mrljice na stolu načinjene kapanjem mastila sa pera.Sve... Dao bih mu sve samo da mi vrati nju.Devojku o kojoj su sve priče.Jedinu pravu istinsku.Da mi je vrati,i nju i njena jedra i njena nedra,i njena jutra i njena slova i žablji krek koji je često bio u pozadini njenih poljubaca.Da mi vrati.Ljubav. To sam želeo tako žarko jer sam želeo sebe.Želeo sam ta njena jutra,kojim je ona mene budila.Pravog mene.Ne onog koji se krija iza oružja papira,tinte i pera.Da opet jedem margarin dobro jutro čim osetim trzaj u kosmosu(Azra-gospodar samoće).Trzaj mali kao pucanje peruta sa jedne dlake.Ali znao sam da mi trzaj govori da su se njene trepavice razmakle jedna od druge,onako polako kao nekad moje usne od njenih. Želeo sam je jer bez nje ne bi nastala nijedna priča.Da je ona stanovala u mojoj glavi kad je mislila i da je ona milovala moju ruku kad je pisala. Zato sam prodao priče a nju zadržao na ivici manžetne košulj u kojoj sam najčešće pisao.Zauvek...moja. Odluta ponekad kad sanjam sam.Zato su sni postali tako bolni.Ali jutra...tako nežna.Ona ih i dalje pravi. Jutra...

Znaš, bilo je mnogo dobro. Bilo je, bolje nego bilo šta. Bilo je, kao nešto, što možemo da podignemo, držimo, gledamo i onda se smejemo, zbog toga. Bili smo na Mesecu. Bili smo u Mesecu, imali smo ga. Bili smo u vrtu, bili smo u beskrajnom ponoru. Nigde nema takvog mesta. Bilo je duboko, i svetlo, i visoko. Primaklo se tako blizu ludila, smejali smo se bezumno. Tvoj smeh i moj. Pamtim kad su tvoje oči, glasno rekle volim, sada, dok se ovi zidovi, tako nečujno ljuljaju.

Opet je Selena iskarala zvezdu Danicu što kažu stari.Što kažu malo savremeniji a među njima i ja,već trzaji sijalice pokvarene gradske svetiljke pucaju u tamu gradu.Što bi rekli ovi najnoviji : "Pao mrak" .Dečak i devojčica u svojim toplim posteljama. Devojka već mirno usnila.A dečak nemiran.Koprcanje u postelji od silne želje da krene neznanim stazama do njene postelje.Do njenih odaja samo da joj poželi lak san.Njih dvoje imaju nebo.Njihovo je.Ali Mesec je opasno gnevan.Ne može dečaku da pređe preko krađe.Krađe jedne njegove zvezde.Ali dečak je nju ukrao da je voli.I isti dečak bi se borio i sa čergarima i sa ludim šeširdžijom i satovima i pogotovo sa mesecom zbog nje.Trčao bi etapama tame,skakao kroz njih .Da konačno dođe do svog cilja.Do svoje zvezde.Do svoje devojčice.Do svog svetla u tom dubokom plavetnilu koje zovemo tama. I uspeo je .Došao je do nje.I shvatio je da je najviše voli takvu.Utonjenu u svoj mirni san.Legao je na pod do njenog kreveta i zaspao.Sanjali su zajedno.Najlepši san ikad odsanjan. Kad su se probudili u telima čoveka i žene on joj je rekao dobro jutro.Jer je znao da se čovek budi najčistijeg srca pre no što ga budućnost dana ukalja.Zato sebi uvek priušti da ti voljena osoba poželi dobro jutro umesto noći. A dečak u njemu je shvatio da će uvek moći da se izbori sa šaptavim zidovma u noći.Jer san više nije bio težak.Ni bitan.Imali su ga. Dobro jutro...tebi.

Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja,imaginištarava i krije...pa to bi bilo rasplinuće crvenila stida a posle i smeha.Onako nekog lajt-motivskog.kad bi rekli priču.Priču o devojčici ko kuvano vino rumenoj.Ali ne od srama nego od karmina.Maminog karmina koji ne zna ni da drži.O njenim smešnim obrvama koje je maskarirala i masakrirala zaboravivši da mama to stavlja na trepavice. Ili pak priču o dečaku koji stoji na tabureu u kupatilu.Čisto da može da vidi svoje muževno lice u ogledalu.Taj dečak kuburi sam sa sobom.Pravi mali rat.Između tatinog tupog brijača i one jedne dlačice procvale na njegovom licu.Pridružila si pena brijaču i osvojili su rat.Jedina dlaka je uklonjena.Mada je bilo krvoproliće jer su neiskusni u tom vrstu ratovanja.Dečak i dalje ima vatu na obrazu. Ili da jastuci pričaju priču koju za sad najduže znaju.O Dečaku i devojčici koji su zajedno postali ljudi. O njihovoj ljubavi sakrivenoj u senkama jantara.Sva sreća pa jastuci ćute. U svom perju čuvaju njihovu ljubav.Kao neke lađe.Bezgranično sa tajnama lete u more oblaka. A jastuci...njih obožavam. Naveče te odvedu. U zoru meni dovedu.

Znaš onaj filing kad se probudiš i umesto 1.pali komp;2.meći vodu na ringlu;3.otvaraj fejzbuk;4.zakuvavaj kafu;5.čitaj B92 dok se kafa ne o’ladi;6.pali cigaru posle prvog srka-komboa otvoriš prozor i udahneš? Pod pretpostavkom da je manje od dva popodne. Da, složićemo se, to je isti onaj dan kada iz nekog razloga odjednom nisi više nevidljiv , tetka u pekari ti želi dobro jutro i to i misli, a ćelavi butros što te tuk’o u osnovnoj prvi skrene pogled. Yep – sve je dobro na dobar dan. Zračiš li nečim vanpoznatim pa te pozitivne reakcije naroda nose na hoverboard-u kroz ostatak dana, ili je upravo nečiji osmeh upućen tebi takav dan i otpočeo, nije pitanje za čijim rešenjem treba tragati – filgud nije ni uzrok ni cilj, pre je struja. Ćutiš i plivaš dok te radi. Ja sam tako rešio da otpočnem dan uzvraćanjem zajednici.Iskakutavam iz ulaza, zviždim neki Coldgay, i paf – govno od sinoć je još uvek na trotoaru. Srećan sam što sam ga video i preskočio (ponovo), ali, to će i dalje ostati tu da leži dok se bar njih petoro još ne unesreći. Ali šta sad ja da radim tačno? Mislim, kad već znaš da ti tele ima sraćku i da ne’š moći da pokupiš najlon-kesom, onda poturi neki Blic (nepročitan) il’ nešto, a ne da ja moram da čekam skelu da pređem. Fokusiran na misiju u punom Dr. House trenutku iznedravam rešenje i zatrpavam entitet suvim lišćem. Baš me ‘oće apstrakcija situacije, prethodno sam provalio da nemam dovoljno velik poklopac za tiganj pa sam položio varjaču unutra, oslonio jedan kraj na bok tiganja, i spustio na konstrukciju manji poklopac koji sam našao. I to sve zato što je četvrtak!„Ko zna zašto je to dobro“? Moj ku*ac, oni fazoni kad ti pobegne autobus pa se ispostavi posle da je u istom bila kontrola, pa i dalje kasniš na predavanje, pa se profesor ipak nije pojavio, pa nemaš šta da radiš, pa završiš sa onom stidljivom kriptografkinjom iz zadnjeg reda na kafi, pa se ispostavi da ima ku*ac, pa saznaš o sebi da ti to u stvari ne smeta, pa živiš srećno do kraja života? Citiraću sebe: moj ku*ac, dobro je onda kad je stvarno dobro, ne kad projektuješ kako je moglo biti i gore. Četvrtkom je dobro! To internacionalno obećanje nerada ni nedeljna dremka, ni subotnji badminton (misterija razrešena – ipak nije bagminton!). „Sreća je lepa samo dok se čeka“, podseća nas Desanka, i nema ni veze što si počeo da čekaš još u utorak kad si eskivirao i fakultet, četvrtak je TO!Odigraj loto, operi zube oba puta, završi neku radost za vikend, opksrbi domaćinstvo hlebom i novom Glorijom, pruži šansu popodnevnoj RTS Dvojci, nazovi baku i pitaj dokle je stigla sa ugljem. Jal’ neka zaostala kamata, jal’ četvrtkom dobar protok, ali dobra karma ti danas neće ostat’ dužna.

Dođe vreme kad kiša sitnim dobujućim rimtom ispere dane i noći i obdanice i duge i boju sa džempera i suze i krv i znoj.I to sve zbog tebe Ja znam što je goreti.Goreo sam,gorim,i goreću. Ali nisam imao tu proprociju svojih mana i vrlina da mogu bez vatre živeti.Bez ljubavi. i nisam igrač tog kalibra da krivim oblake što sunca meni nema zbog tebe.Za takve stvari krivicu snosim i ponosno na leđima u predelu plećke taj znak uvek nosim. I ponekad oko koje gleda zaspi.I srce sa njim.Ali srce slepo spava.Bez ljubavi I dođeš tako iz sene starog solitera i kažeš :"volim te" i...kiša prestane. Tad u tvojoj seni zasja sve,a srce progleda.Sija preko gradijenata svih skala i osramljuje bedni sunčev sjaj. Kad kažeš ostani noge zaigraju,ali ni korak ne mogu sam učiniti.Večne barikade će da prave i no passaran će da viču ljubav i istina koja je odavno čekana da bude odslušana. Dođu vremena kad kiša prestaje,i ujutro tvoj sjaj me probudi i tvoji topli mirisi.I šta preostane čoveku nego konfuzija. Nije to toliko čardak ni nebu ni na zemlji neverica.Ali polakim sitinim korakom pauka koji ramlje počinje i sumnja da se budi sa mnom.Oči gledaju,srce gleda ali ne veruje da si tu. A onda ti izađeš iz svoje strane jorgana i kažeš "Volim te".Pa tako i meni omogućiš da nastavim da gledam,da čekam kiše i duge jer ćeš ti i tad slati svoju infracrvenu ljubav. I čekat ću sva jutra u kojim ću se probuditi zbog tebe.

Kada Veliki poglavica iz glavnog grada šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - previše od nas traži... Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode... Svaki je delić ove zemlje svet moj. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu su u mislima i u životu mog naroda... Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam! Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo povijeno telo ždrebetovo i čovek, sve to pripada istoj porodici. Ova blistava voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, moraćete znati da je sveta, morate reći svojoj djeci da je sveta. Da svaki obraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode - glas je oca moga. Reke su naša braća, utoljuju nam žeđ. Reke nose male kanue. Hrane nam djecu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu, kakvu biste bratu pružili. Znamo da nas beli čovjek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi... Prema majci - zemlji i prema bratu - nebu odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i sobom ostaviti pustoš. Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči... U gradovima belog čovjeka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda, zato što sam divlji, jednostavno ne shvatam. Šta vredi život, ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo... Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava sa površinom močvara. I miris povetarca osvežen podnevnom kišom ili borovinom. Vetar, što je mom dedi dao prvi dah, prihvatiće njegov poslednji izdah. Šta je čovek bez životinja? Kada bi životinja nestalo, čovjek bi umro od velike usamljenosti duha. Moraćete učiti svoju djecu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Pljuje li čovjek na zemlju, pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji!

I opet oni stari što vole da pričaju su progovorili.Ovaj put su rekli da : "Bolesnicima vreme sporo teče" .Tom opaskom možemo direktno opisati atmosferu standardnog života. Junaci ove drame pod nazivom "Život" ili moj lični favorit "Zašto vreme brzo prolazi dok starimo" su upravo bolesnici. Pate od nostalgije za mladošću koja je gledano iz žablje perspektive više mladost-kamen nego mladost-ludost.Pate od života koji je davno prestao da bude njihov.Pate od mašte i susreta sa novim životima u njoj.Svojim životima.Onim kako je trebalo biti a ne kako jeste. Pate od kiše koja dobuje njihovim životima i kad obdanica postane licemerna i sunce sja do 9 posle podne.I tad je kiša.I najviše pate od časovnika.On ih mrvi,i ubija jednog po jednog. I tako jedan trenutak će se zateći kako ležu na patos,onako kao kazaljke na 3 i 15. I potonuće kroz njega.(Lou reed- Perfect day) Uhvatiće ih neko svojim džepnim satom i zaklopiti ih unutra.Oni će ostati tu. Neće više znati da postoje,samo će da mere minute.I to čisto da im prođu.A život kraj njih će da prolazi i da ih obilazi kao što sekundna kazaljka prođe njih.Njih koji su sad već odavno postali minutna. I nema života.Takvi likovi se nađu samo uz koju čašicu. I zato kojim god korakom krenu na isti trag će stati.A koju god temperu zahvate samo novu nijansu sivila svog života će da dobiju. Oni su oboleli,ali takvi ljudi postoje,iima ih svuda.I žive.Čak šta više obezbeđeni su.Trampili su svoje boje,nade,snove trčanja za tu bezbednost.Negde tamo žive za lepotom života koji je za njih davno bio i ostao samo ja hoću...a ne ja imam. Muškarci žive za lepotom žene koja živi od lepote.Žene predaju ljubav u Had da je raspračaju i izbičuju.A stari profesori pucaju u kolena svoje mladosti da slučajno ne potrče.za šta? Obezbeđenost....pih. Neka drugi spavaju.Ja nemam razloga.

S jedne strane,šta je čoveku preostalo? Da skrije lice zauvek od drugih. Ali s druge,da zauvek sanja i u snu traži.Jer tamo može naći sve. U snu možeš da budeš škrtosebičan i krajičkom oka bacaš koske i komentare.Da budeš pametan,da se prodaš.Da budeš egoistično đubre. Tamo si tvrd koliko hoćeš.Čvršći od svih i od svega.Mekši od talka i tvrđi od dijamanta. Možeš da budeš "Hlaadaan kaoo leed" (Azra-Hladan kao led). Posle toga da kreneš u puni napad na osvjanje sveta sa sve crveno belim kockicama iz rizika.Da vladaš Kamčatkom pomoću kartonske kartice. Uspeš da budeš bolji od drugih.Bolji od svih.Da fabriku čokolade pojedeš bez pogovora.Da osvetiš i Bodirogu i Koturovića i pukovnika Gadafija i Fidela i Boba.Da agresorima daš 7 trojki u jednoj utakmici. A sad.Shvati...imaš problem. Ajde pokušaj,znam da možeš. Pa jesi li ikad imao san? A da li si ga živeo?I šta,život je samo putovanje.Putovanje koji ti ne pruža šansu.Šansu da odrasteš tako brzo. Život je mesto puno suprotnog. Ma nema razuma to što govoriš sebi.Dečko.Izbaci mesec iz očiju.Suoči se sa tim. Otvori oči.Probudi se.I kroz oči gledaj i dušom i razumom.Ne budi na san ponosan kao Bog. Moraš da shvatiš.Ti si samo tako zarobljen u samom sebi.Probij floskulu,izleti napolje! Porazi mašinu ugnjetavanja u tvom mozgu i budi čovek! Ne...ne razdvajaj svoj mentalitet tek tako sad.Nemoj san razbijati.Razmisli još koji put. San premesti,živi san na javi.Ne krij lice zauvek,ali zauvek traži.Noćima i noćima ne osećaš ništa.Ali doće dan kada ćeš početi da putuješ svoj san .Veruj mi.... I tad ćeš znati...da si uspeo pobeći. Možda čak i u Kamčatku.

U državi se u poslednjoj deceniji stalno javljaju pojedinačni i grupni mrsomudi koji lamentiraju nad, tobož, nikad osvanulim šestim oktobrom dvehiljadite. Njima i sličnima za utehu osvanula je, evo, kristalna noć šesnaestog oktobra ove godine (Mi smo nebeski narod i ne treba se čuditi što kod nas i noći osviću). U ovoj noći kristalno je jasno da su mnogi gradovi u Srbiji "kraći" za petinu po broju stanovnika, da su ljudi bedni da bedniji biti ne mogu, ali da srpski voz i dalje nezadrživo hukti ka blekholu zvanom EU. "Jel' ti sad jasno što se kurčimo ?" ( film "Nož", 1999)

Volim da gluvarim po običnim mjestima i posmatram ljude sa distance. Ne želim ih previše blizu jer će početi da me guše. Ali u samoposlugama,perionicama veša, kafeima,na uličnim ćoškovima,autobuskim stanicama,u restoranima,mogu da gledam njihove pokrete,lica,odjeću… da posmatram način na koji hodaju, stoje ili šta god da rade. Ja sam kao rentgen,volim ih takve: izložene pogledu. Zamišljam ih u najboljem svijetlu. Zamišljam da su hrabri i ludi. Zamišljam da su divni. Volim da gluvarim po običnim mjestima. Žao mi je svih nas ili drago za sve nas uhvaćene žive i kao takve zbunjene.Ne postoji ništa bolje od naše komičnosti, ozbiljnosti i naše glupavosti kupujući čarape, mrkve,žvake, časopise,kondome,slatkiše,lak za kosu i toalet papir. Trebalo bi u to ime da zapalimo ogromnu vatru radosti i da čestitamo sebi na našoj izdržljivosti. Stojimo u dugim redovima,šetamo naokolo čekamo. Volim da gluvarim po običnim mjestima,ljudi mi se otvaraju, a i ja njima. Žena u 03:35 poslije podne vaga purpurno grožđe i krajnje ozbiljno gleda u vagu.Ima na sebi jednostavnu zelenu haljinu sa motivima bijelih cvijetova,a zatim uzima grožđe i pažljivo ga stavlja u bijelu papirnatu vrećicu. Samo taj prizor te dovoljno prosvjetljuje. "Generali i doktori mogu i da nas ubiju ali mi smo ipak pobijedili."

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljiću od jantara... 'Zauvek?', pitala je uplašeno... O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da 'zauvek' ne postoji... Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... I zaplakaceš, istog časa... I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Uspela si i to...ubila si u meni smisao za metaforu i stil.Krenem da pričam kako je moj svet neki drugi bez tebe...kako moja bajka ne mora ni da ima kraj ako si ti glavni lik ali ne.U meni je ostalo samo iskrenost za čemer i samo toliko fotona snage koliko mi treba da pišem.I ja to i radim...i to najiskrenije što mogu. Iskreno...nedostaješ mi. Iskreno...ja jesam još uvek tvoj Iskreno...iskreno ću i da spavam. Jer samo tamo...na tom smaragdnom oblaku bez dodira jave...samo tamo ako krenem sada tamo gde mi se jedino i ide.Ako krenem ka tebi u tom snu će srce da postane umetnik. Naslikaće sliku kakvu ono hoće. I samo tamo kad krenem po tebe ti ćeš me čekati i dočekati.Onda ćeš me zagrliti i držati tako... Sve dok prvo glupo oko ne proškilji nazad u ovaj glupi dan.Dok ne proškilji taman toliko da rasprši moj san i naš zagrljaj.

"Protiče drugi dan kako si otišla,bez igde ikoga provodim...ovaj dosadni sat" ...Krajnje zanimljiva muzička želja za danas. ( http://www.youtube.com/watch?v=CU6I4VYr-8s ) . Lovac u žitu i dalje mi struji venama.Dan u prirodi kraj tri rakija-musketara aka "Moj deda , stric i tata ". Ja sam kraj kazana kao degustator Dartanjan. 68,45,52 grada. Posle kraćeg tržnjenja Selndžer završen.I o njemu ću napisati priču,ali ne sad.Sad sam rokovnik uzeo zbog tebe.Ganjaju moj osmeh i predugo,ali ga neće dobiti.On je ostao kod tebe.Ali bar želim da se ti smeješ.Tvoj osmeh je bio moj večni zadatak.Pa bože ,taj osmeh bi i od propadajućeg sveta napravio "dolče vitu i holivud" (Balašević).Zbog tog osmeha sam mogao da budem tvoj verni vojnik.Da se penjem na krovove zgrada i vičem tvoje ime.Tvoj osmeh je zračio zrake kroz zrak.Tvoj omsej je znao da zapeva bilo što.Da pobedi šejna.Da slomije bagrenje.A ja sam ga oterao od sebe.Pogrešio sam...ali samo kad sam pomislio da mogu da uopštim svet i uprostim misli bez tebe.Ali onda taj svet nije imao smisla,a misli su postale ruska salata misli...mini nervni slom. I gde da krenem...o čemu da mislim? Kamo god zagazim nađem iste tragove.Neću više ni da hodam. Idem u par ekselans "Paramecijum stanje " . Još mi samo koja treplja fali.

„Prijatelji, vratimo se svi našim kućama, a gde je naš dom?" Promenama kroz kmetove,feudalce,manifakturu,buržoaziju,merkanteliste došli smo na današnje društvo. Promenama kroz Šarlo akrobatu,Katarinu drugu,Ekatarinu veliku,begom Štulića,pa kroz braću Serbezovkse i Ahmedovske smo došli na ovu muziku danas.A kroz Shs,socijalizam,komunizam,federalizam,Jugoslaviju došli smo na ovu državu danas. Državu u kojoj je san svakog građana da postane stranac u sopstvenoj državi. I sada, kada razmišljam o tome, to i jeste istina. Ali, biti u egzilu, najpre je teško i gorko jer izgubiš svoje navike. Kad izgubiš tlo pod nogama, kada izgubiš zemlju u kojoj si živeo, koja ima svoj mentalitet, kulturu, stil života... To je užasno. Međutim, onda dolazi jedna druga pozicija, kada dovoljno lutaš, pa upoznaješ ljude, stičeš nove navike. Onda odjednom zavoliš sve te različitosti. I zato ja danas volim što sam stranac. I uživam u tom hodu. Osećam se kao Klint Istvud koji hoda u nekom kaubojskom filmu u visokim čizmama i čuju mu se koraci. I to odjekivanje vlastitih koraka u glavi daje ti jednu posebnu sigurnost i moć. Postaješ usamljeni jahač i odjedanput ti je sve svejedno. I mogao bih živeti na najpustijem ostrvu samo da je uz mene ono što volim.

Nule na časovniku...Igraju se....izgledaju tako sveže.Zavidim im na tome.Nekim teorijama sad je iza mene jedan dan.Počeo je novi.Kako je smeo čovek sa jednim satom tek tako da me odvoji od mene.Taj dan ne sme i nikad neće biti gotov. Jer si ti bila u njemu...bila tako...tako moja.U ovom novom ja se vraćam na starog smrtnika...koji nema više tebe da kvariš anđelima posao. U tom danu je ostalo sve moje...osim ovih prstiju što su transmiteri između dva interala kazaljki. Onog pre novog i posle novog dana.A vreme nije interval između dve drvene linije pretopljene nad nekim ciframa. Ono je interval izmedju prvog i poslednjeg uzdaha.I samo prsti i ostadoše. Kriv sam...znam to. Leteo sam,ponesen tvojim vetrom u leđima. Ali kao zaljubljeni Ikar odleteo sam i previše. Postala si kao zvezda...previše sijala jer sam ostao zagledan u tebe. Vosak mašte se istopio pod zrakom sunčane realnosti...i ja...ja sam pao.Pad je boleo najviše unutra...najviše zbog toga što više ne letim. Ali ni taj let ne bih nikom dao,nit bih sebi oprostio da ga nije bilo.Ostaje mi to što te volim.Sad će se pojaviti pametnjaković i reći to je deo života.I za to smo krivi.Što smo od nedužne dece pomoću rđavih satova omogućili da jednom više nema graja samo obaveza i planova.Što ćemo se jednom kao ta deca probuditi u telu nekih tamo prosedih ljudi. A...a tako sam uživao ne misleći ni o tome niti o bilo čemu.Samo o svom letu i svom vetru. Lomljenjem mojih krila pokazala si koliko smo do granica apsurda sami sebe ograničili ovde. I i dalje gledam nule...pored njih su već neki novi brojevi.Sad već je dosta prošao novi dan.A ja žudim za onim starim.Jer ove cifre meni samo govore koliko već šetam u mislima bez svoje utrobe...Bez tebe...Vrati se anđelima...sad je vreme na tvoj let

МАЈКА... Доводи се у везу са... Љубављу... Разумевањем, (највећим на свету). Осећањем сигурности. Речима утехе. Мајка, па то је наше... Детињство. Безбрижан сан. Наша Топлина. Нераскидива веза... Када кажем мајка, Заправо мислим на... Светлост, Пролеће, Небо плаво, Бескрајно И, Сунце на њему. Мајка, то је наше... Огромно поље, И, дрво на њему, , Дрво под које можемо стати А да нас ветрови неће одувати. Кажем, Мајка као... Стрепња. Слутња. Радост, Срећа. Мајка, Прва, Последња, Једина, Моја.

Ti si najbolji. Ti si najgori. Ti si prosecan. Tvoja ljubav je deo tebe. Pokusavas da je odbacis jer ne mozes da podneses njeno zracenje, ali ipak ne mozes da je odvojis od sebe. Da bi razumeo tvoje drugove ljude, moras razumeti zasto im dajes svoju ljubav. Moras shvatiti da mrznja jeste podkategorija ljubavi iz krimi romana. Moras povratiti ono sto nikad nisi izgubio. Morate napustiti svoje mentalno zdravlje zbog emocija, ali ipak biti potpuno odgovoran za svoje radnje...

Pricaju ovi stari...ovi sto vole da pricaju...kazu da je ljubav uvek slepa...ili imaju i onu jednu mudru..."Trazi ono sto zelis da nadjes"... I tako sam i ja krenuo u potragu za pojedinom devojkom koja mi je u mislima...gledao svuda...ispod zvezda...kamenja...u pesmama i pricama sa njenim imenima... A tako zelim da je nadjem...da njene inicjale dodam na moje usne...i samo...samo zelim da ta devojka pazi na mene...i da mi dopusti da ja pazim na nju...i tragao sam i pre nego sto sam trepnuo i rekao "Jafa,cuj mene plazma, Jafa" ti si bila tu... I taj put je bio duzi od dalekog u pesmi Goblina...bio je toliko strokav i prljav da sam se hodajuci njim osetio cistim...A i ta stroka mi je prirasla k srcu...i opet bih isao tim istim putem,gazio nista cistijim ni telom ni duhom.Bilo bi dovoljno da znam da put vodi ka tebi.Nije bitno hocu li doci ili ne do tebe...jer i kad dodjem ja cu tebi uvek biti daleko.Ali sama cinjenica da se zbog tebe hoda pa makar u nepovrate i nazad je dovoljna...Jer i bol je tako zanosno opojna i sveza kad je ti nanosis. I u sred traganja nadjem shvatanja a u njima jos vise traganja...jer ja tebe nisam nikad trazio da bih te nasao...nego samo da te zauvek spokojno trazim. I tu si i nosis u svom srcu kljuc...i ne trazim vise nikoga...jer sam nasao svoju devojku...I znam i kad svet pocne da se gasi...da zamire...ti ces od onoga sto je ostalo od sveta napraviti Holivud i Dolce vitu...jer sa tobom je svaki dan...poseban tretman bez kog ne bih mogao.

"Ne mogu nista...ne postojim...bezvasdusno letim,menjam oblike,menjam se poput osnovnog principa materije ako sam ja uopste i postojana stvar...... Da li bi i jaka kisa sprala sa mene moju tminu? Kuda sada ove iste stope da gaze kada svaki put isti trag daje? Da li bi sve sto je tamno izgorelo u pozaru koji bih izazvao svjim gnevom? I sta bi sa tog dima pandorinog bilo? Ne bih nikad ga smeo pustiti iz sebe...... Da li bi mecava snazna kao u pesmi Ane Bekute koju ''svi volimo '' odnela iz mene i moje kao Tutankamon mracne emocije? Ii da njih nema...sta bi od mene ostalo? Mrak je sve sto sad imam...Ne smem da sebe nazovem ni recju nista...Nnista nije vrednije od Boga...Nista od samog vraga nije gore...tako da ja nista ne mogu biti...ni to ne zasluzujem.......... Osecam se kao neki arhaisticni poludrevni pescani sat...samo se okrecem bez svrhe...mereci minute...uvek sam i prazan i pun i ne znam ni zasto postojim tako bezdusno......Samo curim kroz vreme kao pesak kroz sat..... Pretvorio sam sve svoje mirise u miris tinte... Svaki zvuk je zvuk zvrljtoine jos jedne snazne...a sve sto vidim je belo poput jedna praznine na mom listu... Sve sto osetim je kidanje mojih jagodica krajem naliv pera...i...jos nesto malo...malo naspram svega ovoga... Nesto sto je tako malo a tako snazno da me drzi u funkcijama...da hrani moje celije i tkiva snagom mesecevih deverika... I kopaj pescani satu...kopaj....dotakao si...pa sta je to? Ne znam...samo neko slovo T Aleksandre....znas li sta to znaci? Eh pescani sate...eh ti...eh ja...Eh Aleksandre...znam sta je slovo T...i to je jos jedna prica... duga...najlepsa prica ikad ispricana...nista narocito...."

Nismo isti draga...kao sto nekad bejasmo... Godisnja su se doba menjala i mi sa njima...Tako smo malo toga mogli reci a jos manje uraditi da...led ispod nas ne bude sve tanji Sahranismo nasu ljubav pod spomenikom nekim studenim... A...a samo izdanak mermerni u snegu osta od nje...A mi danima marili nismo...danima koji postadose sedmmice...I sa svakom nasom recju izgovorenom led je postajao tanji... A kad prolece zakuca na vrata...Iznenadio nas pogled ka dole...ka stopama koje sad vec u vodu tonu i niceg ...niceg nije bilo za dvoje nas... Nismo vise isti duso...A meni se na tren cini...Da nemamo gde iz ove koze kad ispod nas niceg nema. I jecaj me hvata u toku ovih reci... Ali mi to oboje znamo... Led je sve tanji...ispod nas...Led je se tanji...ispod mene i ispod tebe...led je sve tanji...

Čitaš već neko vreme? Pa šta se drugo i moglo očekivati...ja te volim...profesionalni čitač i amaterski pisac.A ti moja večita tema. I ja sam sam postao jedna knjiga... Volimo oboje kad me držiš u rukama.I kad sam pred tobom malo duže ti se zadubiš u mene.Znala si da po meni ostaviš trag da znaš gde si stala zadjni put kad si me čitala.I kao i knjiga...s polja izgledam tvrdo,ali ti znaš osećaj kad se prelistava meki papirus od moje kože.Ali i voliš da čitaš najviše ovu knjigu.Mada ni ta knjiga ne može da postoji bey tvog čitanja...bez tvojih dodira...bez tvojih boja i šmeka. Ovu knjigu ponekad i zatvoriš ali ni ta knjiga ni ti ne možete to mnogo da izdržite. Vratite se jedno drugom. Ova knjiga ima strana samo koliko je ti čitaš.Sve dok je ne vratiš u staru biblioteku i uzmeš novu knjigu. Ali ti znaš koliko ova knjiga ima da ti pruži u sebi.I ljubavni roman,i triler,i dramu a i enciklopediju. Zato...ne prestaj me čitati.

Zdravo....ima li koga unutra...samo klimni ako me cujes,ako si pribran... Ajde,cujem tvoju patnju,mogu da ti olaksam bol i da te podignem na noge opet... Opusti se...trebaju mi prvo neke informacije,samo mi reci gde te boli... Bezimo u svet gde nema bola koji primam...vidis beli dim parobroda na horizontu, a ja idem kroz talase do njega...usne ti se pomeraju ali ne cujem sta govoris... Kad sam bio mali,imao sam groznicu,i ruke su mi lebdele kao baloni...a sada imam taj isti osecaj...samo... ne mogu da objasnim...ne bi ni razumeo...ali ali ovo nisam ja... Postao sam prijatno utrnuo covek...covek bez osecaja... ledeni covek... Ajde sad,samo mali ubod igle,ali danas za prestanak svega... prijatna utrnulost...nema vise aaaaaa,samo ces se nekad osetiti lose...ajde jel mozes sad da ustanes,da nastavis dalje? Ok....ajde sad to ce te drzati do kraja predstave ...ajde vreme je za put... Opet nema bola koji primas...opet vidis samo brod...seti se kao dete si osecao groznicu ... danas se tako osetis ali nije bolest...i bio bi samo ledeni covek,ali kad sam bio dete,krajickom oka sam ugledao sjaj,sjaj ovoga sveta...danas kad se okrenem,sjaja vise nema...nema tog sveta...a dete je odraslo...... Postao sam ledeni covek...prijatno utrnuo... Usne ti se pomeraju...ali te niko ne cuje...