Lovac u žitu

"Hajde sjeti se djecaka koji maglu pije..."

04.05.2013.

Dođi

Jedno sasvim normalno prevečerje je spalo na grad naglo poput kakvog slapa u južnoameričkim brdskim predelima. Film je protekao sasvim dobro. Onako kako uvek protekne kad se gleda u paru. Kad se gleda u zagrljaju. Kad se gleda do pola. Ležanje sa Njom je već nešto različito . Ležanje pored Nje. Ležanje ispod Nje. Ležanje oko Nje . To je ipak malo teatralnije nego jedan tok slika povezanih scenariom iz ranih devedestih. Ovaj film ,sniman uživo ,tog poredvečerja je malo apstraktniji .Bar iz oka režisera ,moje poniznosti . Jer su sve komponente bile usaglašene poput aimfonije. Kao da je to predstava čije je ovo hiljadu i osamsto četvrto izvođenje . Svaki njen trzaj u mojim bledim rukama. Svaki sudar mog i njen šapata,koji na pola puta padnu užegli i umorni poput laste koja dolazi sa diljeg zapada a ne juga. Svaki pijtet koji osećam u njenim očima koje menjaju boje poput reke u mom gradu . Kad je kiša ,ujutru ,one su plave. Ako je lepo vreme par dana, zelene. Ali u tim časovima,izgledalo mi je kao da iz minute u minut menjaju boje .Svaki put kad mi provukla prste kroz znojave lokne koje imam jer ih ona voli ja bih je ljubio iznad obrve ,kao da radimo po mehanizmu sličnom vodenici. Samo što ovde niko nije meljao ,nijednu jedinu reč. Ja bih ćutao ,ili šapnuo po neku reč u želji da će proći kroz nju čitavu, i podići joj dlake kao što je major Gavrilović dizao vojsku . A onda bi ta jeza lančano se vratila na mene preko njenih usana na moj vrat. A onda bi se ta strujica prenosila preko naših stopa ,nazad do njenih bedara i mojih vajarskih ruku,sa kojim bih je i slep prepoznao. Stvaramo malo električno kolo .Tako jednostavno. Samo ležeći... A onda.... to be continued

10.03.2013.

Coming in from the cold

U sred jednog krajnje sunčanog dana ušunjao se jedan san .San o radim i milim ljudima i o ljubavi koja poput reciklaže ide u krug među svetom . Biljke rastu usaglašeno sa cvrkutom ptica . Bez kalibara ,bez borbi i bez praskova čija je onomateja "bum" sa vriskom ljudi kao bek vokalom . Nema rata ,samo ljubav. Nema boli ,a ni teških osećanja. Nema briga a ni straha koji nam se spojio sa kalcijumom u kostima. A onda u sred jednog krajnje sunčanog sna ušanjalo se jedno buđenje Buđenje u hladnoću i u bol i u bolest .Ljudi previru lažima jedni sa drugih a novac jede cveće i ptičicama lomi krila. Ovo je zemljište zasejano problemima . Da li sanjati ili zaspati ? Da li se probuditi ?

13.01.2013.

Za T

Ti... Ti mala fleko na licu . Ti mali stvore što hodaš kao princeza Striborove šume u bajkama iz davnina . Ti šti jesi i Sunce koje bih voleo da me budi ; I Mesec što me pozdravlja pred san . I sateliti koji me uvek verno prate . I Komete što kad me pogode razbiju čitav svet . I ti , što od tebe ne bih nikad mogao pobeći . Ti koja haotično zapetljane stvari možeš rešiti osmehom i ti kojoj nekad verujem više nego sebi ,jer samo očima vršiš lobotomiju na mom mozgu . Sve izgleda kao da će svet uskoro da se završi , jer se gađamo varnicama mržnje a bojimo se plamena ljubavi koji uvek može da bukne između nas . A najlepše nam je nekako,na blagoj vatri koja nit peče nit pušta da se smrznemo . I onda ja tebe čujem da izgovoraš moje ime sa mekoćom na usnama ravnoj najprefigranijoj Francuskinji sa poasšem zemlje Zion koja nas čeka da se u nju vratimo . Sa mirom i ljubavlju, bez granica i čekanja . I tamo te ne delim ni sa kim . Čak ni sa mnom . Jer si ti tu . Svuda oko mene Ti...

13.10.2012.

Jesen je došla ali te je odnela

Pvi put kad sam video tvoje lice , Mislio sam da sunce cveta u tvojim očima . I da su mesec i zvezde darovi koji si ti dala tami i beskonačnom nebu. Prvi put kad sam poljubio tvoje usne , Osetio sam kako se zemlja pomera u mojim rukama . Pomerala se kao uznemireno srce uplašenog kolibrija. I to sve se dešavalo pod mojom komandom . Prvi put kad sam legao sa tobom , Osetio sam svoje srce tako blizu svom , I znao sam da će litosfera da oseti naš užitak . I da će to bar kod mene,da traje do kraj svega i ničega . Do kraja...moja ljubavi

13.10.2012.

Slušajte me

Današnjica je dovela to toga da mislite da treba da budete bolji . Ali ne treba. Mi smo mladi .Mi i treba da pijemo previše. Treba da imamo očajno ponašanje i da imamo najluđe seksualne partije.Dizajniramo smo za cirkus. Dugujemo to sami sebi.Ovo je naše vreme. Neki od nas će overdozirati,neki poludeti . Ali ne možeš napraviti omlet ako ne razbiješ par jaja. Da samo možete da se vidite. Nosite patike sa vazdušnim đonom .I lomite mi srce. Mogli smo biti gora i bolesnija generacija od svih pre . Bili smo tako prelepi,i bili smo klošari. I ja sam klošar i planiram da budem do mojih ranih tridesetih. I radije ću sam sebi dati duplu analnu penetraciju ili bilo kome drugom nego dozvoliti da mi se to oduzme!!!!

27.08.2012.

Dečak sa mesecom u očima

Slatki miris velike sete je ležao preko trave . Plodovi dima se dižu i sklapaju u olovno nebo . A čovek leži ispod tog svoda i sanja o zelenijim baštama i rekama . Ali se budi u jutro koje mu ne daje razlog za buđenje . Njega proganjaju uspomene na izgubljeni raj koji je neka bio njegova mladost ili san ,ne može biti precizan koje je od to dvoje . Zauvek je okovan za svet koje se departira . Nije dovoljno...to nije dovoljno . Njegova krv se zaledila i ukiselila od strahova,njegova kolena su zadrhtala i pokleknula u noć . A njegova ruka je oslabilau trenutku istine . Njegov korak je posrnuo . Jedan svet. Jedna duša . Reke teku vreme se okreće . Vreme teče ,reke se okreću . I on priča sa rekom o izgubljenoj ljubavi i o predanosti . A šapčeći odgovor kovitla mu poziv da protekne sa tamom i ode u masno more . U sumorni nagoveštaj onoga šta treba da bude . Postoji i jedan neprekidni vetar koji duva kroz ovu noć . I postoji i prašina u mojim očima koja stavlja roletne na moj vid . I Iz očiju izlazi tišina koja je glasnija od svake reči . To su suze za pregaženim obećanima.

26.07.2012.

Povratak u život

Otkucavaju kraj mene momenti koji čine jedan sasvim setan dan . Troše se i sakupljaju sati na neki njihov svojeručan način . Šutam kamenčiće i delove zemlje mog grada . Čekam nekoga. Čekam nešto . Čekam pravi put . Umoran od ležanja na suncu sedim doma i čekam da padne kiša . A onda jendog dana neko mi kaže da sam iza sebe ostavio već 18 godina . Uhvate me nespremnog za trku i kad signalni pištolj opuca za početak trke života počeću da kasnim . I onda trčim i trčim za suncem da stignem svaki dan koji sam pusti kraj sebe ali sunce samo nastavlja da tone . Trkam se sa svojo ličnošću i opet završim pozadi . Jer sunce je relativno ostalo isto a ja sam ostario . Sve sam kraćeg daha i sve sam bliži smrti . Svaka sledeća godina biće sve kraća ,a ja ću i dalje ostati u potrazi za vremenom . Planovi koje sam imao ili su pistali šišarke ili samo do pola ispisan papir . Vreme je otišlo . Priča se završava,a ja imam potrebu da kažem još nešto . Da ako odem negde daleko u neki drugi grad i posanem neko drugi . Zauvek ću čekati zvona koja svone odu slabosti i odu radosti . I tad ću da se setim svog grada,svoje kući . Maštaću kako tada moje već stare i hladne kosti grejem kraj kućnog ognjišta. I sećaću se da sam bio mlad. Zato sada kad jesam ,i kad ste svi mladi,primaknite uši zemlji i slušajte magiju koja ima da vam kaže. Magiju života . Ne kasnite na trku za život. Trćite dok ste živi . Ja sam već u trku...

15.07.2012.

Osam i trideset...Jedna onih bez naslova sa smislom

Uči knjigu , završi školu ,nađi posao i štedi novac govorio je stari stric gastrabajter iz ugla sobe . A znao sam i bez njegovih misli da je novac jednostavan . Znao sam da kišobrani koštaju više kad je pljusak i da čizme rudarke postanu trend kad je prvi mraz . Sve su loše vesti , odakle god dolazile . A i to znam bez gledanja . Kao da neka promena može biti dobra . Ali bez obzira što svi znamo sve i što niko nikog ne sluša i dalje mi svi pričamo u isto vreme . Pevamo pesme istih priča . Za neke je kriza jednostavno sadizam nad životom i nemaju potrebu da se više bahate tako što uopšte postoje , teško im je . Dok drugi krizu osete kolko sletanje mušice na njihovu podlakticu . Neki zarade hleb kad se prolije krv na ulicu . Ne ne,nemojte da mi puštate uzdah ,samo stanite u red. Ista je priča i pričamo je svi u isto vreme . U kuhinjama postajemo psi koji glođu sve što je ostalo od hrane . Ratovi nam se vuku po cestama kao linije saobraćaja . Drveće naslagano ,isečeno mrtvo , čeka kraj puta koji se gradi za bolje sutra . Novci nestaju onima koji ih nisu ni imali da bi oni koji imaju imali još . A ona meni i dalje govori da će me ostaviti kao da ja sam ne vidim znake . Da ,da ...stara priča...a čitav svet je govori u horu . I kad padneš na suvo to će biti talas iz kog te niko neće izvući . Moraš sam da gradiš svoje gnezdo i to dovoljno visoko da izbegneš poplavu ove kolotečine koja nas gasi . A ona...znam da odlazi i da se ne vraća se više . A to mi moraju da kažu i komšije i sugrađani i zidovi u mojoj sobi . Sve u isto vreme,taman da ne razumem ni reči . Izlazim odavde, više nije moje mesto ovde . I vidim na ulici dečaka koji se igra sa zemljom . Napravio je od grane mač i magnum od svojih prstiju . Naravno palac je nišan . I u njegovom oku sam video da smo zatvorili sve milionere . I da ih u tim imaginranim zatvorima baš isti mi služimo južnim voćem . Mi smo marionete prostora , nismo više bliski . Živimo...ali živimo smrt . Pričamo u isto vreme .... p.s. Putio sam i nju da ode ...nemam ruku kojim bih je zadržao ... A vi ljudi ? Da popričamo malo nasamo,u tišinama,o nečemu ,lepom , novom . I kasnije da sanjamo da smo neko drugi...neki srećni lju di .

11.07.2012.

Igrate li sa kišnim psima ?

Unutar jednog napuklog časovnika se nalazila i moja egzistencija u obliku misli . Razbijao sam, pljuvao i prosipao vino . A svi kišni psi pili su sa mnom . Gutljaj po gutljaj . Bez ikakve želje za lakšim načinom života . Odbijam i prevoz, taksi ? Ne , hvala ali radije ću otpešačiti u moju budućnost . Trčaću kroz haustore , puzaću kroz bara bare , i opet pešačiti ...sa svojim kišnim psima . Jer i ja se pretvaram u psa kad pada kiša . E svaka nam pohvala na ovom večerašnjem plesu . Kako smo igrali život . Tako smo odigrali tamu iznutra,da nam ni spolja nije mogla prići svetlost . Ali to je bilo samo cepidlačenje sna. Oskudno iskrivljivanje realnosti zbog želje za plodovima naše mašte . Ali i u realnosti ,u našim mislima ,mi smo tamo . Rum se proliva jako i tanko . Baš onako da pomete iz mene ostatke čovečnosti . Sa kišnim psima dočekujem još jednu oluju i daću im kišobran .Jer ja sam jedan kišni pas dok pada kiša . Kako sam večeras igrao tamu ,jednostavno sam je pipao po njenoj dugoj crnoj kosi kao vrana . Igrali smo na kraju ti i ja . I po mojim pokretima , plesu u kom postajem mračan,znala si . I ti si mi šapnula samo : "Znam da se nećeš vratiti kući " . E , to je bio ples...onaj koji igraju dvoje zadnji put .

10.07.2012.

Odsad sam i ovde

http://thetimepassenger.blogspot.com/

28.06.2012.

Savršeni stranci

" Zaustavite me ako ste ove već čuli . Imam osećaj da smo se ranije sreli , možda i ja grešim . Ali samo to,ovaj,da me podsećate na nekoga do koga mi je nekad bilo stalo . Ali...to je bilo prilično davno ." - " Zar stvarno misliš da ću pasti na taj fol ? Pa nisam rođena juče ,ni prekjuče a ni ovih dana . Bez obzira, i onako ne pričam sa strancima . " - Ja nisam toliko loš kad me bolje upoznate , samo sam mislio da neće biti štete ako vas upitam ovo " - "Bolje ti gledaj svoja posla . Niko ti nije tražio da me iritiraš ,sa svojim tužnim predstavljanjem . A i bez obrzira ,ja nikada ne pričam sa strancima . " - " Tvoj život je novela pisana u magacinu trafike s cigarama ,i ovaj grad je pun devojki kao što si ti " - " Da ,a ti samo tražiš nekoga ko će ispuniti njeno mesto" - " Da, a ti si gorda jer te je on ostavio . Zato piješ u ovakvom baru,u koji dolaze samo ljudi kao ja " - " Pa jebi ga ,samo idioti se zaljubljuju " - " Da , u savršene strance " - " Jedna osoba je dovoljna da zna jednog stranca ,a za ljubav treba dvoje " - " Pa dobro , sad smo barem malo mudriji...valjda . Samo toliko hodamo okolo zgraa ,i vraćamo se u bar u ovakvom stanju,da i ne primećujemo smo svi savršeni stranci dok god se ignorišemo . " - " Da , i da svi krenemo kao stranci ,a dok se ne snađemo ,više stranci nismo " - " Kao vi i ja " - " Kao ti i ja " .

19.06.2012.

Šećer

Setio sam se Čajkovskog kad sam je video . Ona je plutala kao labud ,sva graciozna kao da je na vodi . Ostavljala je za sobom trag ,zrna šećera . Nisam znao odakle ispadaju . Zaplovio sam u to njeno jezero,hrebro se kretajući ka njoj . Bio ej to novi svet u kom smo svi u jednom velikom labudovom jezeru . Baš kad pomislite da ćete je uhvatiti ona se izmakne i i klizi po vodi dalje od vas . A kad pomislite da je gotovo ona vas zovne...da sa njom podelite mesečinu . Plutao sam ka njoj,bez kontrole nad svojim telom . Reka njene privlačnosti je bila prebrza da se u njoj može kontrolisati . Konačno me je pitala nešto zbunjujuće,ali omdah je dala odgovor na pitanje time što je uzela moje usne . Tu se krio šećer, na tim unsama . U šećernim poljupcima . Između naših tela se pravila šećerna vata . I ona zna ono što ona zna . Ja sam mislio da znam šta je ona mislila . Ali glava mi se puni šećerom,njenim mirisom na njega,njenim ukusom kao on . I kad sam krenuo da uzmem još ,kad sam mislio da sam u snu ,ona je samo otišla na obalu. Na druge obale,na druga mesta. Samo se čuo njen smeh iza brda .Smejala se mom lomu . A ja sam se istopio u jezero i postao šećer na njegovom dnu .

15.06.2012.

Ako se napijem do smrti

Klavir je popio flašu do dna ,a ne ja. Moja leptir mašna je zaspala , a ne ja. Etikete koje sam ogulio sa vina su otišle nazad u Vršac ,a ja sam ostao sam . Džuboks mora do toaleta,već odavno nervozno cupka nogom,ja samo sedim . A i primećujem da bi tepih mogao do berberina , moja kosa je sasvim u redu . Čitav put kojim sam hodao izgleda kao bekstvo iz zatvora . I telefonu je ponestalo cigareta ,meni ne . Klavir je žestoko popio to veče ,i ima previše briga na svojim dirkama ,moja pleća su u izdržljivija .Vlasnik kafića iz ćoška svojim šupljim pričama pokazuje da ima IQ sandučeta za pisma . Klavir pada dole ,drži se za mene . Klizi polako preko linoleuma do najbližeg načina da se digne . Znam da može,ima kontrolu . Ali klavir nastavlja da ispija sve oko sebe,sramoti se . Čak je i zagrlio mini bar u ćošku koji služi kao ukras . Sve barske stolice su počele goreti . I sve novine su počele da prave gegove . I sve pepeljare su se panzionisale . Imam neki osećaj da je klavir pio večeras . Ali samo osećaj .Sutra taj klavir neće imati novca ni da jede . Ali je nastavio da pije .... Ne verujem da bi se iznenadili kad bih vam rekao da sam ja klavir . Ali nisam...klavir je pio večeras,ne ja,ne ja...ne ja .

13.06.2012.

Pisma iz ljubavne Norveške

Ovo veče je proletelo kao zvezda padalica . Kao i zvezda , veče je ostavilo svoj trag . Pljuvala si dok si lupala i zaključavala vrata naše zen sobe . Ako je to bila ljubav onda smo nas dvoje kromanjonci izgubljeni u svetu kibernetike . Borili smo se kao mačke i psi ,ali u svakom trenutku ,svakom brku znali smo da tu ima i nešto više . Zato te molim da mi pošalješ jednu razglednicu sa oboda Norveške ,gde je zima i gde nema dodira . Gde god da si znaš da je prehlasno da sama bez omotača mog zagrljaja prođeš ulicom . Jesmo mi kromanjonci ,ali pogledaj oko sebe i shvatićeš da su svi ljudi i dalje pećinski ,samo sa malim osećajem za spoljašnost . A ja ne mogu da sebi dozovlim da noću razmišljam kako mreš od tih hladnoća tamo . U kišama bez tuđih ruku na tvom licu . Nikad nisam izjavio da sam arhanđel ,a kamoli fin ,niti da sam savim tolerantan uzoran lik . Ja sam škrtosebičan i okrutan . Ali i ti si slepa . Jer ja ako isteram iz sebe svoje demone znaš i sama da će i anđeli otići . A oni kad odu,teško ih je naći . I koliko jedno drugom visimo na žilama vrata . Koliko jedno drugo pribijamo uz zidove . Toliko ja želim da me ti ostaviš . A više se molim svim Bogovima u koje se nisam ni nadao ,da ti ostaneš . Znaš , život je malo drugačiji ovde nego tamo gde ti sad sanjaš . p.s. Ja sam na istoj adresi

06.06.2012.

Dani demona

Kada dođu dani demona tako je hladno iznutra . Ne dobijaš nikoga , ljudi isparavaju ,iščezavaju , umiru ,lete . Toliko boli da ostaješ u toj rupi u kojoj se kriješ i tamo pokušaš da sačuvaš ono malo ljubavi što trune u tebi . Sve čaše postanu prevelike . Vrati mi to ,vrati se i ti . Vrati se dok me demo nije čitavog obuzeo , dok nisi shvatila da ti ne želiš da se ja vratim . Pre nego što sve što padajući ide ka dnu ne padne na dno . Na dno na koje ljudske duše ne dospevaju ,samo demonske . U ovim demonskim danima tako je hladno iznutra . Kao da te led jede a samoća šiba . I duša se grči da preživi . Ne možeš da veruješ ni vazduhu koji dišeš jer i majka zemlja želi da te se otarasi . Demoni nisu nigde dobro došli . Laž postaje realnost . Sam sebe pretvaraš u biljku pomoću tv-a . Zato pokupi samog sebe sa poda i izvuci se na kiseonik da ti malo dopre do mozga,da shvatiš da je napolju novi dan . I okreni sebe i pazi da se ne ispržiš ali ipak okreni sebe ka suncu . Samo ka suncu . Samo ka suncu . Samo ka suncu . Samo ka suncu ... Demoni su tuga a sunce je sreća . Budi mi sunce i nedaj mi da postanem demon .

31.05.2012.

Perfect day

Mušice proleću oko moje glave . Lešinari već odavno prave krugove oko mrtvih tela antilopa . Glođu svaki poslednji mišić sa njih . Velike ribe jedu one male . Veće ribe jedu ove velike . Najveće jedu veće . To nisu problemi glave koja je preko puta slova koja nastaju pri pokretima ruke . Hoću neki problem ,dajte mi ga . Ovaj je optimističan problem . Ovaj tu je otišao u xafs . Ovaj ti je upravo izašao iz močvare . Ovaj jedan je propustio isplatu rate . Jedan je nezdrava stočna hrana za životinje . Nisu ni to pravi problemi . Osim ovog optimizma koga u meni nema kao mraza u severozapadnoj sahari . Stvarno bih voleo da pomognem samom sebi . Tebi ,optimizme . Da se pojaviš opet . Hteo bih mnogo da pomognem sebi ,marioneti urušenu od nervoze . Taocu stokholmskog sindroma . Da vezao sam se za svog kidnapera koji me drži zarobljenog . Za moju pesimičnost i usamljenost . Kao neki rob na brodu roblja . I onda si čuo misteriozni glas iza desnog uha . Moja drugarica prošlost je bila blizu i rekla mi reči koje su mi omogućile da neđem mesta pod kojim mogu da pevam svoje pesme i da skidam zastave onih velikih a dižem zastave slobode a sa njima skidam gaće i mašem guzicom prema lošem svetu. Rekla je : " Probaj najbolje što možeš ,jer ako probaš najbolje što možeš ,najbolje što možeš biće sasvim dovoljno za sve " . I evo me ,u svom svetu...provlačim se između neogu dinosaurusa koji njima hodaju ravnopravno sa mnom . Smejem se. "Ja sam slobodan . I sa moga vrati vijori šal od svile "

13.05.2012.

Glas jeka

Ponekad mislim o svim mojim boljim prošlostima, onima koja se nisu desila . Ona uvek lepršaju iza nas . Naše moguće prošlosti . Neke razrogačenih očiju , polunormalne . Neke uplašene i izgubljene . Idu iza nas kao upozorenje svima koji i dalje imaju malo komande na svojim mogućim budućnostima . Upozoravaju na zaborav činjenice da su budućnosti i prošlosti isprepletane kao koloseci prehrambene industrije u delirijumu lanaca kamiona koji voze goveda u njih . Da , da . " Da li me se sećaš ? Da li smo kao pre ? Ili misliš da treba da budemo bliži " ? Stojala je tako na pragu naših vrata . Sa duhom osmeha i licem koje je sijalo kao jeftini hotelski znak . Oči su joj zvale ljude moleći da joj damo novac koji imamo u rukama ili noževe koje imamo zabijene u leđima . Ona...prošlost . Samo je jedan čovek , ja ,prišao i pružio ruku govoreći : " PRE SAM BIO DETE , A SAD NISAM NIŠTA OSIM ČOVEKA " . I tad je nestala , i ona i njene ostale moguće prošlosti . Samo je ostala budućnost. A u nju nas vode učeći nas religiji i hladnoći . Pokazuju nam kako da se osećamo dobro a govore da se osećamo loše . Vezanog jezika i uplašenih podočnjaka mi smo naučili samo da se molimo . Sada u sadašnjosti naša osećanja tonu sve dublje i dublje u šljaku naše duše . A naš život iznad nas maše zastavama i barjacima koji pokazuju da su nam prošlosti ostale u dronjcima , siromašne . "Jesmo li kao pre ? ili trebamo biti bliži " ? Ponovila mi je prošlost koja je zauvek ostajala uz mene . Ona prošlost u mom srcu . " Bliži nego ikad pre " , rekao sam i poljubio je u čelo . "Zbogom " .

10.05.2012.

"Tog dana sam video 47 puta kako sunce zalazi" Mali princ

Debelo staro sunce je već počela da se spušta iza granice mog vida . Ptice cvrkućići dozivaju letnje veče ,a letnja oluja im pravi muzičke efekte . Gledam užarenu debelu lopte, popunilo mi je zenice a ušima prolaze pesme zvižduka ,kao da zvižde stari alasi uz pratnju ,grmljavine koja je kao marš dvadeset hiljada pauka sa limenim đonom . Ali daleke munje oponašaju zvona . Zvona koja mumlaju tebi oko vrata . Pričaju priče o slatkoj trvi ispod nas . Kiša pljušti a mi se srećemo . Kapi pucaju kao bombe oko mene . Noge nam postaju brod , a glasovi jedra . Pored reke ti uzimam ruku , umotavam se čitav u nju ,nestajem u njenoj toplini i sklapam oči . Tišina je ,svi zvukovi su prestali . Samo ti polako dižeš svoja stopala u vazduh i drmajući ih dok gledaš nebo proizvodiš srebrni zvuk ,koji podseća na neka tako davna vremena . Nemoj ...ćuti . Sve oko nas zauvek tone ,u vodu ispod nas ,a zatim ona se povlači zauvek . Na kopnu ostajemo samo ti , ja i naš bend prirodnih zvukova . Pevaš mi...i osećam i čujem zvuk...čujem...dečiji smeh . I počinjem da se smeješ . Prestani da pevaš i pričaj . Pričaj mi o ljubavi .

07.05.2012.

Idem po nju...

Do kraja sedmice ,ovaj blog će odlučiti svoju sudbinu ...ili zauvek ostajem klovan tame,ili polupesnik za romantike i stare udvarače... Ako nekog zanima više,ili misli da zna koje je bolje,nek ostavi komentar. Ovo je prvi post u kom se obraćam kao ličnost svima koji će ovo čitati . Ali to radim da bih ovo ja pročitao,iverovao čvrsto u taj anslov . A pored nje, ostalo je nevažno .

04.05.2012.

Jedini što zna

Iznad glave albatrosa nepomično visi na nebu , I duboko ispodo koralnih lavirinata se skriva jedan eho koji zvoni . Kao zvona iz daljine koja polako sviraju odu tvog imena. Eho dolazi preko peska razbacujući peščane dine . I... i sve je tako mirisno na zelenu slobodnu boju . I sve je kao u podmornici iz koje periskopom virimo sakriveni i sigurni u svet . Eho mi ispunjava telo kroz uši . I niko nas ne želi pokazati livadama . Niko ne zna pitati kako i zašto . Ali nešto upravlja i nešto pokušava . Počinje da se penja uz svetlost . Stranca dva koja na ulici prolaze sedamnaesti put za redom jedno kraj drugog. A ovaj put se primete,jer je glas jednog podsetio na eho koji čujem i šansa za dve duše se pojavljuje da se sudare . I ja sam ti . I ono što vidim sam ja . I dajem ti ruku i vodim te u mirisna sela . I pomažeš mi da razumem sve najbolje što mogu . I niko nas ne zove da da prestanemo sa tim igrama . I niko nam ne govori da prekinemo da se gledamo u zenice . I niko ne govori . I niko ne pokušava . Niko ne leti oko sunca . Niko ne grebe po koralima . I bez oblaka ti svaki dan padaš na moje kapke , zovući me i inicirajući da ustanem . I kroz okna na mome zidu prolazi manifest nekih letećih zraka a na njima dolazi milion ambasadora jutra . Ali tebe nema tu . I Niko od njih mi ne peva uspavanke . Niko od njih ne može da mi zatvori oči .I zato ja se penjem na moje prozore i sa svojih antena bacam poruke u flašama da plutaju vasinom do tebe. I dok imam ove ruke,vikaću tvoje ime . Samo moj glas nema eha. A mene je tvoj eho uspavljivao,tvoje sunce budilo . A sad...uspavanke ne postoje .

12.04.2012.

Kornjača

U kom si se kazalištu nalazila kad sam bio skrhan i spaljen kao već progoreo stari papir ? Dok su dani prolazili kraj mog prozora koji je bio statičan . I ja na njemu ,samo su mi se oči mrdale i pokušale gladno jesti život napolju . Po kom polju školice si skakala kad sam bio bespomoćan , slab i polumrtav ? Pitam ovako direktno tebe negde tamo jer reči koje si rekla i stvari koji se pravila mene okružuju . A ti si ipak otišla i obesila se od ruke tuđih reči i želela si da veruješ u to što si čula . A ja...ja sam bledo i nemo zurio u sijajuće sunce . Izgubljen u mislima i izgubljen u vremenskoj dimenziji . Dok su se svuda po meni, oko mene i mom čitavom svetu sadilo seme života i seme promene , napolju je padala otrovna kiša ,crna i lagana . I dok sam ja lamentirao nad ovom opasnom ali neodoljivom prošlošću . Ja sam uživo u rajsko čistoj vožnji kroz naša ćutanja . Znao sam da je truntak došao ,da se prošlost ubija i vrati se nazad u život . Znao sam da čekanje na tebe počinje. I zurio sam pravo u sijajuće suce.

13.02.2012.

Pitaju me za mene , a ja ćutim...

Prošao sam kraj poluskrhanog stakla , još jednog u nizu prostora u kom su ljudi u čaši tražili svoj život a u ustvari u njoj ostavljali i ono malo što su imali . Stao sam , zagledao se . Imam rokovnik , nešto jače od A4 format stranica . Za njega zakačena stara olovka i još dve koje rade . U njemu su mnoga moja usmerenja kako da odživim ovaj ples koji igramo od rođenja . Imam i vreću u kojoj nosim četkicu za zube boje ponosa italijanskih moranara ; koja je na vrhu stvrdnuta kao njihova srca . I jedan mali češalj koji mi je deda ostavio . I znam pravilo po kom živim . Ako sam dobar pas ... baciće mi možda neku kosku . Cipele mi u jednom delu i dalje drže oni elastični zavoji za povrede zglobova . Imam ove natekle ruke koje su poplavele kao bluz koji su svirale . Imam trinaest kanala na televizoru crno belom kao moja svakidašnjica. Imam električnu sijalicu . Onu što ne štedi . I...imam neko drugo viđenje . I... imam dobru moć zapažanja stvari oko mene , njihove psiho -analize , predigre njihovim životima ili pak samo dobro oko . I to je razlog . Zbog kog znam...ako pokušam da te dobijem preko žice neke u nizu telefonskih govornica,u čijim rupama za kusur bude po dukat . Novac pomoću kog ću te nazavati . Ali bezvredno...jer znam . Nikog neće biti kući . I imam veliku obavezu prema trajnoj kakvu je Hendriks koristio . I imam rupu u sebi koja me peče . I imam rupu na sredini moje satenske majice . I imam mrlje od nikotina na svojim prstima . I imam srebrnu kašikicu na lancu . I imam prestižni klavir koji naglašava ostatke mog postojanja kao smrtnika . Imam veliku želju da letim . Ali nemam gde . Oči koje bulje , ali nemaju sada gde da gledaju . I kada ja budem na vezi ljubavi... neće nikog biti kući . Ostaće samo prazno zvono .

06.02.2012.

Kako divan dan za slobodu

U nekim zlatnom popdnevlju dođu časi u kom se setim dana kad je srušen veliki zid . I kada su svi katanci i staromodne zakržljale sprave za mučenje bačene na zemlju . I u tim epohalnim momentima sa dignutim čašama , zaplakali smo svi za slobodu koja se štropoštava na nas kao pahulje u septembarskom snegu . I tog dana kad je zid pao , brod "Posada lunatika" je konačno prizemljen na zemlju kao avion stare ratničke posade marinaca . I sva politička obećanja su se zapalila i gorela paleći nebo , poput neki papirnih grlica u svom letu . A tog dana sanjao sam kako si napustila moju stranu , moju prisutnost . Bez toplote , čak i bez fotona ponosa . I čak i ako sam ti bio potreban u tim danima . Ništa , ali baš ništa ja nisam mogao da uradim za tebe . Sada kvantitet ,kvalitet i cena života devolviraju svaki dan . Nije bio dugo jeftiniji . I dok komšije i prijatelji okreću prsa i pokazuju samo lopatice i krsta koja govore zbogom ...javlja se i promena u mom životu koja čak i sa pokajanjem ne može da se povrati . Nema undo alatke . Samo mogućnosrt kajanja i žala . I sada evo , granice se menjaju kao oblik peščanih dina u pustinji . I dok nacije pokušavaju da operu svoje krvave ruke . Krvave od istorije , od lojalnosti . Neka krvava boja sa primesama sivila . Iste sive boje je i tvoje telo ,hladno poput novembarskog jutra u Petrogradu . I ja se probudim . Uz zvukove bubnja koji znače nove granice , nove zatvoreničke slobode , novi ratovi pobeđeni . Muzika je išla...a sunce se samostalno manifestovalo kroz prozor . I okrenuo sam se , i pogledao tebe . I sve...sve osim ostataka gorčine je skliznulo iz mene . Možda si sad negde slobodna . Ali nedostaješ mi u ovom svetu

30.01.2012.

Nebo za tebe sprema darove a meni ostaju zime i mrazevi

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu što je devojčica i ne sluteći guši . Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom , s tvojom lepotom bogatijom no što su bila sva nalazišta zlata Kalifornije u doba zlatne groznice . I ispunio sam svu želju tvojim osmehom , tvojim pogledima i tvojim treperenjem . I savladao sam , šta više zavladao sam tvojim ponosom . I to sve ... Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad sobom moju moć i moje vladanje . I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to je bila sam obmana . I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet oblaka oblikovanu na sliku i priliku one što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom . Jer ko može da uhvati , ko može da obumji oblak , ko može svoju ruku staviti na prikazu ? I kako se duboko vara onaj što još uvek misli da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom . Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu , a stekao sam samo tvoje telo . Ali tvoje telo ...ono... nije večito . I zatim telo je tek za uživanje , no ono je bez ljubavi . I sad eto uzalud pokušavam da dotaknem tvoju nevidljivu dušu .... Jer ona beži i svuda mi izmiče , kao klupko guja ... što se raspliće ...

23.01.2012.

Mali kameni nokturno mog života

Lou Reed seva čitav interval kratkodnevne obdanice . Noći su uvek donosile nešto drugačije . Večerašnji maestral u mom telu je fijučući odneo neke nove misli . O jednoj večeri u sred bela dana . O tami koju će doneti intima između dvoje nas . O večeri ispresecanoj domaćim filmom iz ranih sedamdesetih . O filmu ispresecanog našim dodirima , vrućinama i hladnoćama u isti čas . O meni koji probija granice rekorda i osvaja zlato u disciplini : "Grljenje tebe bele i uznemirene" . O plimi u sred moje dečije sobe , koja će nam doneti more . A u njegovoj soli zrelost . A mene kao mornara bez posade kome su lađe poludele . O meni koji se agregira u tečnost da ti kao niko nikad u krovotok uđem . I koji će u tebi zadnju nežnost uzimai a toliko sreće nalaziti . A o tebi kao o sireni , koja ne ume da govori . Ali koju razumem . Koja je najsavrešeniji vodozemac stvoren da izazove božiji gnev jer je biće dotaklo savršenost . A zatim našu sobu punu oseke koja će nam se kroz pršljene provući . Meni oduzeti sve moje činove , moja kormila , a sidra zakačiti za oblake . I sve će da mi skine , i ostaću nag . A pred tobom , ipak tako bogat . A sa tebe će odneti svu krljušt i sve školjke koje su te čuvale ovakvih skitara kao što sam ja . Ostaćeš ...devojka . Bogata . A naša intima sada postaje najbuđaviji smeštaj iz kog nikad nećemo želeti da odemo . U kom ćemo da dišemo . I takvi , jedno drugo ćemo da pokrijemo , svojim telima . Sa tvojih usana će se osipati so iz već nestalog mora . Sa mojih ramena korimilari će ka tebi putovati . A očnjacima ćemo jedno drugima da zavetujemo . I sa morem , i bez mora , i bez sobe , I bez nas . Spojeni ostajemo , i na tvojim dojkama a mom vratu ostaće trag . A onda pred kraj svega , shvatim da nisi ti moje more . Jer more kupi boju od neba . Tu plavu...plavu boju . Ali ne, na kraju , ti si moje najružičastije nebo koje zalazi iza brda od mojih leđa . I onda na suvom , a ipak u čamcu za spasavanje , stojaće preda mnom..."Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama.Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama. "

14.01.2012.

Sećanja stežu omču oko vrata

Mnogi od kerova koji noćas hrču po trotoarima nesumnjivo sanjaju tvoje kosti . Zaključujem to onako pomalo saosećajući sa njima . Nema nigde lahora , vihora , košave..ma izaberite sami . A moj kaput se sada trese i otvara široko moje grudi kao što i ono malo kučijeg runa što nose na sebi sada igra na gore pomenutim hrkavcima . Nedostaješ nam . A ja se dobro sećam tvojih kostiju u mesu , tih dirki od rebara u sistematski najsavršenijim orguljama na svetu . A najbolje u onoj zelenoj haljini i smeđim cipelama s visokom petom . Večito si psovala kad popiješ , i štiklu i zvuk njihovog udarca od hladne trotoare koji ti je probijao mozak . Kosa ti je opadala , jer si gene kidnapovala od podjednako nesavršene tetke. A ti si htela da eksplodiraš od onoga što te je mučilo: Trulih sećanja na trulu prošlost, od kojih si na kraju i pobegla u bolje zelenije bašte , u zemlje koje se na kartama ne ucrtavaju . U kojim ti dozvole da spavaš , nemaš odhode , nemaš prihode . A ljudi ... oni su onako samo ševlušeći razmenjivali po koji jecaj . A ja... Ja sam ostao sam sa trulom sadašnjicom . Draga glasovna promeno iz đubreta u damu i obratno , za mene , nema te već 100 godina samoće , 2 dana pijanstva koji se ponekad razviju u vitraž koji predstavlja moju svakodnevnicu i 1 minut večnosti od zadnjeg udarca štikle od linoleum . Ipak ja te pamtim bolje nego ma koju drugu . Jedina ti si shvatala svu uzaludnost našeg postojanja . A ja uz tebe shvatao sebe . Voleo sve ostale . Mirisao po koji drhtavi cvet . Druge su se žene samo nervirale zbog besmislica . Uporno histerisale nad glupim sitnicama...i mrezele svoju želju da budu blizu mene . Drago moje đubre , i moja najmrža damo , tebe je ubilo to što si previše znala . Dižem piće za tvoje kosti... o kojima ovaj ker još uvek sanja.

07.01.2012.

Servantesov stan od devet kvadrata, Final part : "Kraj putopisa po sobi"

Osim radio aparata tu je bio i stari budilnik , koji je još uvek kucao ne pristajući da umre , jer mu je čelično peštansko srce , gde je proizveden , bilo još uvek jako . Odakle potiče ova mala figurina Japanke od fajansa sa minuciozno izrađenim kišobranom od bambusa i hartije ? Kako je dospela ovde , u dom Servantesove majke ? Kako je putovala , čak iz Japana i ostala čitava , glatka i poželjnja , mala Čo Čen San ? Da ne ulazimo u ikonu svetog Jovana , štampanu u skromnoj litografskoj tehnici negde u Osijeku ili Zagrebu dvadesetih godina na kojoj sveti Jovan Krstitelj zadigavši tuniku , stoji u reci Jordan . U daljini su palme i dugi peščani žalo za kojim je čeznuo još kao sasvim mali . I kuda bi nas odveo putopis , da se udubimo u suštinu njegovih ornamenata , stari bosanski ćilim , ustvari serdžada , sa tajanstvenim znakovima , verovatno , stilizovanih biljaka i zveri , magije i abecede . "Putovanje po mojoj sobi zašto da ne ? " pomislio je... : "da sam bio pametniji bavio bih se putopisom a ne satirom , obišao čitav svet i punio ilustrovane knjige , a ne sveščice humoreskama koje mi samo zadaju neprilike , sa sve ovim stanom od devet kvadrata , koji svakako nije moj " . Izgovorivši to poče se smejati na glas sam sebi . Servantes , večiti begunac , pobegao je najzad i od svog životnog dela . I bežeći tako sve dalje i dalje , otišao je toliko daleko.... Da više nije mogao da se vrati .

01.01.2012.

I zato plešimo dok smo tu...

Ja sam jedan od noih koji prihvata novu godinu kao dan...dan koji pobija čitavu filozofiju koju sam propagiram ,nema ograničenja vremenom i sve to . Ima...ograniči se na taj dan...samo taj. Kako sad razmisliti. Svake godine izbacim džokere i krenem da igram pasijans. Stavljam ih tako...slažem jednu na drugu.Svaka nova izvučena karta je novi događaj.... Odjednom shvatim da već igram tablić sa nekim .I odjednom moj princ srce je na talonu,i prihvata ga dama srce...koju je protivnica bacila. Oni su zajedno. Ali jednog trenutka dama postaje crna dama,crna dama pik i odnese mog princa i njegovo srce. I završim partiju. Imam nulu.A protivnica štihove i štihove. I i ako je druga igra , dvojka detelina mi u ruci govori da sam magarac . Odjednom shvatim da imam jedan poen. Tabla . Tabla koju je odnela dama srce ...sama kod mene . Neka nova dama. Neka gospođica . I Dozvolite mi da uputim jednoj gospođici onako jednu čestitku...pomalo nostalgičnu . Gospođice , u prošloj partiji ja sam duplirao karte koje su drugi nosili . Gubio sam . A pobedio u igri . Jer punđa na dami srce koja je kod mene , i jedan poen koji ona nosi su bili moji . I opet sam došao na pasijans i dao mu jedan novi problem . Novu partiju . U kojoj imam novo deljenje. Mogu da dobijam iste karte,ali drugačije da ih delim . I ipak i kad stanem izvuću damu srce koja je sada i džoker i kralj , i pobeda i poraz . I moje sve . I zato gopođice . U novoj partiji želim više nego ikad da vam jeza prolazi kroz kosti dok uzimate ono malo mojih noktiju što imam da vam ponudim . I da ja opet maštam o begu od metalnih ukusa na ustima . Svim onim koji nisu tvoja meka koža . Podelite mi karte . Počnimo gospođice novu godinu . Novu partiju .

30.12.2011.

Servantesov stan od devet kvadrata, Part III : " Radio-aparat"

Zašto da ne ? Nastavimo putovanje . Pogledajmo samo ovaj stari "blaupunkt" radio koji je Servantesov otac kupio 1937. i koji je za vreme rata morao da bude predat Nemcima . Pa su im ga vratili tek 1946 , istina , sa magičnim okom ugašenog sjaja . Još kao dečak , Sevantes je satima piljio u osvetljenu skalu "blaupunkta" , sričući čudna imena stranih gradova za koje uopšte nije znao gde se nalaze . Stavanger , Hilversum II , Monte Karlo , Helsinki , Vatikan ... Dovoljno je bilo lagano pomerati dugme da se tanka crvena nit zaustavi na nekom od tih mesta . Da se pobegne iz malog uskog sveta domaćeg sivila . Slušaj i beži što reče neki kome se više ime ne pamti .

29.12.2011.

Servantesov stan od devet kvadrata, Part II : " Krevet "

Krenemo li dalje na putovanje po sobi nailazimo na nezaobilazan deo pokućstva koji ostavlja duboke tragove u svakome ko ga poseduje . Naročito na cevanicama neopreznih koji se noću sudare sa njegovim okvirom i zadobiju trajne modrice . Bolnije od onih na duši. To je krevet. Eto tu , u desnom uglu , odmah ispod malog prozora sa saksijama u kojima je od cveća ostalo samo korenje , leži najvažniji deo Servantesovog mogućeg putopisa o sobi . Postelja iz koje se vidi krošnja starog oraha . Trebalo bi opisati i taj škripavi krevet sa udubljenjem na sredini koje podseća na logu neke zveri . To blagosloveno utočište svih osamljenika koje samo snovi mogu da izbave iz njihove dnevne čamotinje . U njoj provodimo polovinu života , i to onu lepšu . U njoj smo začeti , u njoj se rađamo i umiremo. U njoj su zauvek ostali otisci naših ljubavi . Onih stvarnih koje su se dogodile , a i onih koje su ostale odsanjane, Što su nas posećivale poput duhova u polusvitanjima . U onom blagoslovenom razmeđu kada niti spavamo niti smo budni . Međ' javom i međ' snom , odgađajući minut po minut ustajanje i suočavanje sa danom koji ništa ne obećava . U toj postelji nam se ponekad , pre nego što utonemo u san , činilo da će nam se životi sutradan potpuno promeniti . Da će nas čudo izbaviti iz nevolja ili smo tonuli u smosažaljenje , uljuljkani dalekim šumovima noći . Ko bi mogao do kraja opisati sopstvenu postelju , taj beskonačni predeo noći , sa hiljadama opasnih putovanja , uzbudljibijih od Magelanovog i Kukovog.

28.12.2011.

Servantesov stan od devet kvadrata, Part I : "Kupatilo"

U njemu se iznad napuklog lavaboa,nalazilo ogledalo koje nije volelo Servantesa. Postoje , naime , ogledala koja nas vole i ona koja nam se rugaju , čineći nas ružnijim nego što smo . Neki stari pisac stavljao je ogledala daleko iznad Rafaelovih dela , tvrdeći da sami mnogo više obožavamo svoja lica u ogledalu od njegovih Madona i lepih pekarki . Ali to nije bio slučaj sa Servantesom. Trudio se da se ne gleda više od brade dok se brijao . Prilično kratkovid, sa izvesne udaljenosti , moglo mu se činiti da njegovo mršavo , koščato lice i nije tako neprijatno , i da kratko podšišana kosa ima gotovo dečački izgled , ali , avaj , čim bi prišao sasvim blizu svom odrazu u ogledalu video bi razorne posledice godina. Kesice pod očima , duboke bore i proređenost kose iznad slepoočnica. U nekim drugim ogledalima nije izgledao sam sebi tako nedopadljivo , ali ovo , u kući njegove majke , zaista ga je duboko mrzelo i svaki jutatnji susret s nim očekivao je kao okršaj sa najgorim neprijateljom

26.12.2011.

I šta kažem kad me neko sretne?

Mekim ljudima prosto je neophodno da budu nesrećni. Oni će to iskopati iz ma koje situacije koristeći svaku priliku da istaknu neku jednostavnu grešku ili propust. I onda postaju puni mržnje, nezadovoljni, osvetoljubivi. Zar ne shvataju da je tako malo vremena za svakoga od nas u ovom čudnom životu da se stvari povežu u celinu? I da je takvo traćenje naših života gotovo neoprostivo? I da ne postoji način da se povrati sve što će tako biti zauvek izgubljeno?

19.12.2011.

Otpadnici smo u cveću

Dragi moji,ostvarena je moja nada. Stupio sam na sovjetsku zemlju...Okretao se,gledao: drveće oko stanice,golubovi na krovu, oblaci-sve mu je nekako drugačije ovde iza granice. I čim su se ozbiljni graničari vratili sa pasošem i ljubazno mu rekli da može da siđe sa voza i u restoranu stanice snabde se hranom i popije čaj, on je skočio sa voza na sovjetsko tlo .Da je noć možda bi ga i poljubio,ali mu je takav izliv oduševljenja bio prejak za ozbiljna lica malobrojnih putnika i vojnih službenika i železničara. Ta ozbiljnost ga je ošinula.I on kao da je pijan zakoračio,pa stao da razgleda sovjetsku železnicu.Ona je u svemu tome morala da se razlikuje od stanica u kapitalisičkom svetu.I razlikovala se. Bila je sasvim skromna,nenalickana,bez namere da zapanji i zavede stranca. Naprotiv. Čak je i niska i oronula što je čini još ozbiljnijom.Onako malo napuštena. Ovde se krečom i farbom ne želi da prekirje realnost,a rundela sa tek zasađenim cvećem u u obliku petokrake predstavlja spoj lepog i ideološkog. I gledao je dugo i osmehnuto u to cveće.

16.12.2011.

I čime,od sveta da se braniš,kao ruža sa dva smešna trna...

Ja nosim tvoje srce sa sobom. Nosim ga u svom . Uvek je uz mene... Gde god ja idem,dušo ideš i ti I šta god da sam ja uradio,to je moja draga bilo tvoje delo. Bojim se.... ne sudbine,zato što si moje zlato,ti moja sudbina. Ja ne želim svet za sebe jer ti,prelepa gospo,ti si moj svet...moja istina. I ti ćeš uvek biti ono što sto mesec znači. I sve što će sunce ikad pokazati ćes biti ti... Evo najdublje tajne,koju niko ne zna... Evo pravog puta za pravi put i pupoljka svih pupoljaka... i neba svih nebesa, i drveta koje se zove život,koje raste više nego što duša može da se nada i što misli mogu da sakriju... I evo ti tajna koja drzi i zvezde razdvojene od drugih. Da...ja nosim tvoje srce,moja jlubavi...nosim ga u svom srcu... Bilo nekad...a sad,uhvatiš sebe da imaš podsmeh samom sebi koji boli. Onaj podsmeh kad shvatiš da si čuo reči pesme pod njenim imenom....I shvatio,da se zidovi nisu drmali nikad...Uvek si to bio ti.

15.12.2011.

Životnjin najbolji drug je čovek

Rekao sam tipu - polivao je travnjak - još jednom poprskaj moga kera i imaćeš posla sa mnom. Samo je polivao dalje, gledajući u crevo, i rekao: "Ma zabole me, vi dripci samo pričate ali nikad ništa ne uradite." Bio je glupi matori tip bele kose. Lepo sa osećao kako tupost zrači iz njega. Oteo sam mu crevo iz ruke, okrenuo ga i nabo ga desnicom u stomak. Pao je kao balvan i ostao da leži na svom travnjaku, držeći se za škembe i teško dišući. Jadno je izgledao. Podigao sam crevo i polio ga, natopio mu odeću, a onda mu pošteno zalio lice i udaljio se. Otišao sam u radnju i uzeo bocu viskija i šest piva. Kada sam se vratio nije ga bilo. Popeo sam se gore u stan i rekao Mari da sam se pobrinuo za slučaj tipa koji nam je isprskao psa. "Šta si uradio, ubio ga?" Upitala me, a ja joj rekao: "Ne, samo sam mu objasnio neke stvari." Onda je ona poželela da zna kako to mislim, objasnio mu neke stvari? Ali ja sam joj rekao: "Ma nije bitno, gde su neke čiste čaše?" I onda je ušao pas. Koko. A treba znati da sam ga mnogo voleo.

11.12.2011.

Bilo jednom jedno elektronično veče...

Izaberi život, posao, karijeru, porodicu, jbenu televiziju. Izaberi perilice, aute, CD playere i el. otvarače . Izaberi zdravlje, nizak holesterol, zdravstveno, hipoteku sa ne promenjivom kamatom, kuću, prijatelje, sportsku opremu, odelo sa jbenim uzorkom, na otplatu . Budi "Sam svoj majstor" . Izaberi interno i pitanje ko si nedeljom ujutro .Gledaj glupe TV kvizove gutajući jbenu nezdravu hranu, da na kraju istruneš u nekoj rupi, i da te se stide sjebana derišta zvana potomci . Izaberi budućnost . Izaberi život. Ali zašto bih to ucinio?

07.12.2011.

A za rođendan...naliv pero

Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on spreči samog sebe. Ako čovek istinski želi da piše, to će i učiniti. Odbacivanje i pljuvanje samo će ga ojačati. I što se duže suzdržava postaje sve snažniji, kao kad masa vode navali na branu. Kod pisanja nema gubitka; dok spavaš, učiniće da ti se smeju prsti na nogama; učiniće da se krećeš kao tigar; zapaliće ti vatru u oku i suočiće te licem u lice sa Smrću. Umrećeš kao borac, bićeš slavljen u paklu. Sreća pisane reči. Idi za njom, pošalji je. Budi Klovn Tame. Čudno je, čudno.

04.12.2011.

Oprostite romantici,ali ljubav je previše daleko od mene da o njoj sad zborim koju

„Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi u novinama neki frajer glasno trubi zaboga recite narodu da se javnost buni…“ Napisao ovo jednom davno veliki pesnik Balkana. Sada samo sa setom i smeškom gledam na svoje školske beležnice, na svoje ormare oblepljene strašno važnim porukama, naputcima i uputama kako menjati svet. Uštrojilo me brate.. Stih kojim započinjem tekst više ne tumačim na glas, ispao bih smešan. Zapevušim ga ponekad onako sebi za dušu, pevušim ga u školskim hodnicima u kojima osećam jezu koju kod zubara nisam osećao ni kada sam znao da će mi brusiti zub do korena bez anestetika. Pevušim ga u tim katakombama nerada gde začahurene i uhlebljene ličinke, dobro ugojene u toplini svojih čahura, držeći Svevišnjega za bradu kroje sudbinu nas malih i nevažnih kukaca. Davno sam se prestao zamarati krupnim ribama. Odavno sam shvatio da se svet vrti isto i sa mnom i bez mene. Veliki planovi još većih glava konstruišu se, propadaju ili postaju stvarnost bez obzira na moj sud o svemu tome. Davno mi je iz guzice u glavu stiglo pismo u kojem piše kako je pravda relativan pojam ovisno o tome ko je kroji. Ali kako sam uspio doći u situaciju da su i male ribe postale za mene velike, kako sam došao u situaciju da sam goloruk, kako sam se doveo u situaciju da ne postoji mehanizam kojim bi se mogao boriti za „svoju“ pravdu, onu malu sitnu „pravdicu“ za moja mala sitna „prava“? Ne znam.. Pre tačno 65 godina George Orwell je napisao za mene najiskreniji, najbolji roman, kao neku odu ljudskoj pokvarenosti, odu ljudskoj slabosti i nesavršenosti. Roman koji mi puno toga pomaže lakše prihvatiti, nije Orwell niti prvi niti zadnji koji je to shvatio i dijagnostikovao, ali nekako mi njegova personifikacija svinja najviše odgovara ljudima koje srećem u katakombama nerada. Ljudima koji su nas u naše ime zajašili i ne silaze a najgora spoznaja nalazi se u tome da bi većina nas sutra uskočila na njihovo mjesto i sama zajašila dojučerašnje saputnike i tako u nedogled, opet jebeni ringišpil u središtu ljudske farme. "Slobodnih mjesta ima samo gdje šljakeri rade Svi bi u birokraciju, tamo su bolje plaće Produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje Zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje. Pijem kavu danas barem dvadeset puta A efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta Ne nerviram se mnogo, učim dikciju Sa odgovornima ću sprovesti jednu dnevnu akciju."

29.11.2011.

Ti znaš da putujem s tim

ti mi nikad nisi znala reći bilo gestom ili riječi da me voliš u tebi ljudi traže manu nešto slute al' ne znaju koliko vrijediš no ipak prečesto mislim na nas prečesto kao na poraz u ratu sve što ženi čini slabe strane niti misli niti haje za moju ljubav sad ne želim više da se svetim predajem se svojoj zvijezdi idem dalje no ipak prečesto mislim na nas prečesto kao na poraz u ratu ti znaš da putujem s tim prečesto

27.11.2011.

Svaka budala može da se snađe u krizi , ali svakodnevni život je ono što iscrpljuje

Izvini Antone.Prekršio sam dogovor.Razbio pakt.Jesam.Pio sam oporo vino. Ti si rekao u priči iz davnina da to nikad ne sme ni da se zamisli.I nisam ni zamislio.Jednostavno sam se našao sa čašom u ruci.Druga je prelazila preko grla već sledeće flaše.Beskonačne u redu. Ti si rekao da se to ne radi iz razloga što su stari rekli da su i žene kao vino.Ja sam mislio da je moje vino pitko i više nego što treba.Ali pogrešio sam.I sad kad je i poslednja od beskonačno boca prazno ja znam istinu frigidnu kao jesen u kojoj se nalazimo. I veća je i od tebe i od mene Antone.To vino jednostavno teče kroz moje vene,struji kroz moje arterije i klizi kroz kapilare.Ta oporost je budila moja čula.Nos i dalje razaznaje taj opori miris koji voli. Usne dodir sa staklom koje prave taj magnovenski moment uživanja pre no što opor sleti na moj jezik i svojim ukusom me utrni.A ja volim način na koji je to vino ulazilo u moj život,pojavljivalo se ni od kuda i odlazilo isto tako. I znaš Antone,da ti kažem...Vino,oporo vino u kom toliko uživaš je bolje od svih dobrih k'o najlepši san,precizne konstrukcije tajne tehnologije ako ti je daleko od srca. I tako mi boga,nisam bio više pijan od trenutka kad sam prestao da pijem svoje vino. A sebe sam sretao u ogledalu tako srećnog.Sad bez opora sam se zadnji put video na keramičkoj pločici na kojoj je bilo sad polurazbijeno ogledalo. Ne,nisam nasilan.Samo sam bio pijan. I da znaš na kraju to vino,ta žena...koliko god opora,prava je bila za mene.Moja lična draga lejdi vino.I oprosti mi Čehov...ali ja nju volim.

25.11.2011.

Plava priča

Na slavsku noć...Pod zastavom se neko staro društvo sastalo.Pod istom onom ikonom i duugim švapskim astalom...što pamti ovakvih večeri više nego i ja sam. Vašar starudija.Sestre sa studija,kumovi i svi oni koji su tu zato što i trebaju.Lome se pogače,jakne se okače.Okreće se hleb,okreću se sreća i nostalgija,okreću se mesta prija i prijatelja,okreće se noć i dan,okreće se vino i žito u stomaku. Zdravice pršte,čaše izudaraše jedna drugu,smeh budi sav pospan svet.Rumenilo jače od vina koje se pije.Jaka je te prošlosti moć. A u ćošku malo dalje od stola sedi stari kum i kroz svoj kaleidoskop od vina gleda slike.Gleda dane koje je provodio sa jednom Sarajevkom.Trčali su po mostovima,spavali na vozovima.tako nam je govorio. I jednom prilikom reče da on jedva čeka da se ona razvede.Da bi se on konačno oženio.Jaka je ljubavi moć. Ali meni ne može ništa.Dođe tako naveče poizvrće mi čarape.Napravi uši na stranicama rokovnika.Obriše tačke u sivm pričama. I na slavsku noć...nikad ne pominju nju.A ja ne smem ni da zapitam.Ukrstim litar i noć,i na onaj sto se pomalo prikivam. I od takve noći do takve noći me ništa ne pomeri,ne pronađe.Sem možda nje.

19.11.2011.

Mesec je sam plovio,što ne bih i ja

Izdavač mojih knjiga mi je jednom prilikom poručio da će se moje priče o devojkama održati veoma dugo.Čak i kad te devojke zamru.On izgleda nije znao da su te devojke davno umrle.Da nikad nisu ni rođene.Da ih nema. On ne zna da bih mu ja dao sve svoje priče.I one dobre.I one loše.I one koje ću tek napisati.I sve stilske figure koje su kročile na moje listove.Sve mrljice na stolu načinjene kapanjem mastila sa pera.Sve... Dao bih mu sve samo da mi vrati nju.Devojku o kojoj su sve priče.Jedinu pravu istinsku.Da mi je vrati,i nju i njena jedra i njena nedra,i njena jutra i njena slova i žablji krek koji je često bio u pozadini njenih poljubaca.Da mi vrati.Ljubav. To sam želeo tako žarko jer sam želeo sebe.Želeo sam ta njena jutra,kojim je ona mene budila.Pravog mene.Ne onog koji se krija iza oružja papira,tinte i pera.Da opet jedem margarin dobro jutro čim osetim trzaj u kosmosu(Azra-gospodar samoće).Trzaj mali kao pucanje peruta sa jedne dlake.Ali znao sam da mi trzaj govori da su se njene trepavice razmakle jedna od druge,onako polako kao nekad moje usne od njenih. Želeo sam je jer bez nje ne bi nastala nijedna priča.Da je ona stanovala u mojoj glavi kad je mislila i da je ona milovala moju ruku kad je pisala. Zato sam prodao priče a nju zadržao na ivici manžetne košulj u kojoj sam najčešće pisao.Zauvek...moja. Odluta ponekad kad sanjam sam.Zato su sni postali tako bolni.Ali jutra...tako nežna.Ona ih i dalje pravi. Jutra...

17.11.2011.

Posveta...

Znaš, bilo je mnogo dobro. Bilo je, bolje nego bilo šta. Bilo je, kao nešto, što možemo da podignemo, držimo, gledamo i onda se smejemo, zbog toga. Bili smo na Mesecu. Bili smo u Mesecu, imali smo ga. Bili smo u vrtu, bili smo u beskrajnom ponoru. Nigde nema takvog mesta. Bilo je duboko, i svetlo, i visoko. Primaklo se tako blizu ludila, smejali smo se bezumno. Tvoj smeh i moj. Pamtim kad su tvoje oči, glasno rekle volim, sada, dok se ovi zidovi, tako nečujno ljuljaju.

14.11.2011.

Popio sam čaj sa ludim šeširdžijom

Opet je Selena iskarala zvezdu Danicu što kažu stari.Što kažu malo savremeniji a među njima i ja,već trzaji sijalice pokvarene gradske svetiljke pucaju u tamu gradu.Što bi rekli ovi najnoviji : "Pao mrak" .Dečak i devojčica u svojim toplim posteljama. Devojka već mirno usnila.A dečak nemiran.Koprcanje u postelji od silne želje da krene neznanim stazama do njene postelje.Do njenih odaja samo da joj poželi lak san.Njih dvoje imaju nebo.Njihovo je.Ali Mesec je opasno gnevan.Ne može dečaku da pređe preko krađe.Krađe jedne njegove zvezde.Ali dečak je nju ukrao da je voli.I isti dečak bi se borio i sa čergarima i sa ludim šeširdžijom i satovima i pogotovo sa mesecom zbog nje.Trčao bi etapama tame,skakao kroz njih .Da konačno dođe do svog cilja.Do svoje zvezde.Do svoje devojčice.Do svog svetla u tom dubokom plavetnilu koje zovemo tama. I uspeo je .Došao je do nje.I shvatio je da je najviše voli takvu.Utonjenu u svoj mirni san.Legao je na pod do njenog kreveta i zaspao.Sanjali su zajedno.Najlepši san ikad odsanjan. Kad su se probudili u telima čoveka i žene on joj je rekao dobro jutro.Jer je znao da se čovek budi najčistijeg srca pre no što ga budućnost dana ukalja.Zato sebi uvek priušti da ti voljena osoba poželi dobro jutro umesto noći. A dečak u njemu je shvatio da će uvek moći da se izbori sa šaptavim zidovma u noći.Jer san više nije bio težak.Ni bitan.Imali su ga. Dobro jutro...tebi.

11.11.2011.

U osvit zadnjeg dana borbe za ljubav

Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja,imaginištarava i krije...pa to bi bilo rasplinuće crvenila stida a posle i smeha.Onako nekog lajt-motivskog.kad bi rekli priču.Priču o devojčici ko kuvano vino rumenoj.Ali ne od srama nego od karmina.Maminog karmina koji ne zna ni da drži.O njenim smešnim obrvama koje je maskarirala i masakrirala zaboravivši da mama to stavlja na trepavice. Ili pak priču o dečaku koji stoji na tabureu u kupatilu.Čisto da može da vidi svoje muževno lice u ogledalu.Taj dečak kuburi sam sa sobom.Pravi mali rat.Između tatinog tupog brijača i one jedne dlačice procvale na njegovom licu.Pridružila si pena brijaču i osvojili su rat.Jedina dlaka je uklonjena.Mada je bilo krvoproliće jer su neiskusni u tom vrstu ratovanja.Dečak i dalje ima vatu na obrazu. Ili da jastuci pričaju priču koju za sad najduže znaju.O Dečaku i devojčici koji su zajedno postali ljudi. O njihovoj ljubavi sakrivenoj u senkama jantara.Sva sreća pa jastuci ćute. U svom perju čuvaju njihovu ljubav.Kao neke lađe.Bezgranično sa tajnama lete u more oblaka. A jastuci...njih obožavam. Naveče te odvedu. U zoru meni dovedu.

10.11.2011.

Četvrtak; Deseti maj 2013. Čekam te.

Znaš onaj filing kad se probudiš i umesto 1.pali komp;2.meći vodu na ringlu;3.otvaraj fejzbuk;4.zakuvavaj kafu;5.čitaj B92 dok se kafa ne o’ladi;6.pali cigaru posle prvog srka-komboa otvoriš prozor i udahneš? Pod pretpostavkom da je manje od dva popodne. Da, složićemo se, to je isti onaj dan kada iz nekog razloga odjednom nisi više nevidljiv , tetka u pekari ti želi dobro jutro i to i misli, a ćelavi butros što te tuk’o u osnovnoj prvi skrene pogled. Yep – sve je dobro na dobar dan. Zračiš li nečim vanpoznatim pa te pozitivne reakcije naroda nose na hoverboard-u kroz ostatak dana, ili je upravo nečiji osmeh upućen tebi takav dan i otpočeo, nije pitanje za čijim rešenjem treba tragati – filgud nije ni uzrok ni cilj, pre je struja. Ćutiš i plivaš dok te radi. Ja sam tako rešio da otpočnem dan uzvraćanjem zajednici.Iskakutavam iz ulaza, zviždim neki Coldgay, i paf – govno od sinoć je još uvek na trotoaru. Srećan sam što sam ga video i preskočio (ponovo), ali, to će i dalje ostati tu da leži dok se bar njih petoro još ne unesreći. Ali šta sad ja da radim tačno? Mislim, kad već znaš da ti tele ima sraćku i da ne’š moći da pokupiš najlon-kesom, onda poturi neki Blic (nepročitan) il’ nešto, a ne da ja moram da čekam skelu da pređem. Fokusiran na misiju u punom Dr. House trenutku iznedravam rešenje i zatrpavam entitet suvim lišćem. Baš me ‘oće apstrakcija situacije, prethodno sam provalio da nemam dovoljno velik poklopac za tiganj pa sam položio varjaču unutra, oslonio jedan kraj na bok tiganja, i spustio na konstrukciju manji poklopac koji sam našao. I to sve zato što je četvrtak!„Ko zna zašto je to dobro“? Moj ku*ac, oni fazoni kad ti pobegne autobus pa se ispostavi posle da je u istom bila kontrola, pa i dalje kasniš na predavanje, pa se profesor ipak nije pojavio, pa nemaš šta da radiš, pa završiš sa onom stidljivom kriptografkinjom iz zadnjeg reda na kafi, pa se ispostavi da ima ku*ac, pa saznaš o sebi da ti to u stvari ne smeta, pa živiš srećno do kraja života? Citiraću sebe: moj ku*ac, dobro je onda kad je stvarno dobro, ne kad projektuješ kako je moglo biti i gore. Četvrtkom je dobro! To internacionalno obećanje nerada ni nedeljna dremka, ni subotnji badminton (misterija razrešena – ipak nije bagminton!). „Sreća je lepa samo dok se čeka“, podseća nas Desanka, i nema ni veze što si počeo da čekaš još u utorak kad si eskivirao i fakultet, četvrtak je TO!Odigraj loto, operi zube oba puta, završi neku radost za vikend, opksrbi domaćinstvo hlebom i novom Glorijom, pruži šansu popodnevnoj RTS Dvojci, nazovi baku i pitaj dokle je stigla sa ugljem. Jal’ neka zaostala kamata, jal’ četvrtkom dobar protok, ali dobra karma ti danas neće ostat’ dužna.

09.11.2011.

Ljubav na prvi razmak krmelja

Dođe vreme kad kiša sitnim dobujućim rimtom ispere dane i noći i obdanice i duge i boju sa džempera i suze i krv i znoj.I to sve zbog tebe Ja znam što je goreti.Goreo sam,gorim,i goreću. Ali nisam imao tu proprociju svojih mana i vrlina da mogu bez vatre živeti.Bez ljubavi. i nisam igrač tog kalibra da krivim oblake što sunca meni nema zbog tebe.Za takve stvari krivicu snosim i ponosno na leđima u predelu plećke taj znak uvek nosim. I ponekad oko koje gleda zaspi.I srce sa njim.Ali srce slepo spava.Bez ljubavi I dođeš tako iz sene starog solitera i kažeš :"volim te" i...kiša prestane. Tad u tvojoj seni zasja sve,a srce progleda.Sija preko gradijenata svih skala i osramljuje bedni sunčev sjaj. Kad kažeš ostani noge zaigraju,ali ni korak ne mogu sam učiniti.Večne barikade će da prave i no passaran će da viču ljubav i istina koja je odavno čekana da bude odslušana. Dođu vremena kad kiša prestaje,i ujutro tvoj sjaj me probudi i tvoji topli mirisi.I šta preostane čoveku nego konfuzija. Nije to toliko čardak ni nebu ni na zemlji neverica.Ali polakim sitinim korakom pauka koji ramlje počinje i sumnja da se budi sa mnom.Oči gledaju,srce gleda ali ne veruje da si tu. A onda ti izađeš iz svoje strane jorgana i kažeš "Volim te".Pa tako i meni omogućiš da nastavim da gledam,da čekam kiše i duge jer ćeš ti i tad slati svoju infracrvenu ljubav. I čekat ću sva jutra u kojim ću se probuditi zbog tebe.

03.11.2011.

Sam svoj Džeronimo

Kada Veliki poglavica iz glavnog grada šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - previše od nas traži... Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode... Svaki je delić ove zemlje svet moj. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu su u mislima i u životu mog naroda... Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam! Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo povijeno telo ždrebetovo i čovek, sve to pripada istoj porodici. Ova blistava voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, moraćete znati da je sveta, morate reći svojoj djeci da je sveta. Da svaki obraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode - glas je oca moga. Reke su naša braća, utoljuju nam žeđ. Reke nose male kanue. Hrane nam djecu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu, kakvu biste bratu pružili. Znamo da nas beli čovjek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi... Prema majci - zemlji i prema bratu - nebu odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i sobom ostaviti pustoš. Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči... U gradovima belog čovjeka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda, zato što sam divlji, jednostavno ne shvatam. Šta vredi život, ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo... Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava sa površinom močvara. I miris povetarca osvežen podnevnom kišom ili borovinom. Vetar, što je mom dedi dao prvi dah, prihvatiće njegov poslednji izdah. Šta je čovek bez životinja? Kada bi životinja nestalo, čovjek bi umro od velike usamljenosti duha. Moraćete učiti svoju djecu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Pljuje li čovjek na zemlju, pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji!

01.11.2011.

E moj Ujka Vanja

I opet oni stari što vole da pričaju su progovorili.Ovaj put su rekli da : "Bolesnicima vreme sporo teče" .Tom opaskom možemo direktno opisati atmosferu standardnog života. Junaci ove drame pod nazivom "Život" ili moj lični favorit "Zašto vreme brzo prolazi dok starimo" su upravo bolesnici. Pate od nostalgije za mladošću koja je gledano iz žablje perspektive više mladost-kamen nego mladost-ludost.Pate od života koji je davno prestao da bude njihov.Pate od mašte i susreta sa novim životima u njoj.Svojim životima.Onim kako je trebalo biti a ne kako jeste. Pate od kiše koja dobuje njihovim životima i kad obdanica postane licemerna i sunce sja do 9 posle podne.I tad je kiša.I najviše pate od časovnika.On ih mrvi,i ubija jednog po jednog. I tako jedan trenutak će se zateći kako ležu na patos,onako kao kazaljke na 3 i 15. I potonuće kroz njega.(Lou reed- Perfect day) Uhvatiće ih neko svojim džepnim satom i zaklopiti ih unutra.Oni će ostati tu. Neće više znati da postoje,samo će da mere minute.I to čisto da im prođu.A život kraj njih će da prolazi i da ih obilazi kao što sekundna kazaljka prođe njih.Njih koji su sad već odavno postali minutna. I nema života.Takvi likovi se nađu samo uz koju čašicu. I zato kojim god korakom krenu na isti trag će stati.A koju god temperu zahvate samo novu nijansu sivila svog života će da dobiju. Oni su oboleli,ali takvi ljudi postoje,iima ih svuda.I žive.Čak šta više obezbeđeni su.Trampili su svoje boje,nade,snove trčanja za tu bezbednost.Negde tamo žive za lepotom života koji je za njih davno bio i ostao samo ja hoću...a ne ja imam. Muškarci žive za lepotom žene koja živi od lepote.Žene predaju ljubav u Had da je raspračaju i izbičuju.A stari profesori pucaju u kolena svoje mladosti da slučajno ne potrče.za šta? Obezbeđenost....pih. Neka drugi spavaju.Ja nemam razloga.

26.10.2011.

San i java o Kamčatci

S jedne strane,šta je čoveku preostalo? Da skrije lice zauvek od drugih. Ali s druge,da zauvek sanja i u snu traži.Jer tamo može naći sve. U snu možeš da budeš škrtosebičan i krajičkom oka bacaš koske i komentare.Da budeš pametan,da se prodaš.Da budeš egoistično đubre. Tamo si tvrd koliko hoćeš.Čvršći od svih i od svega.Mekši od talka i tvrđi od dijamanta. Možeš da budeš "Hlaadaan kaoo leed" (Azra-Hladan kao led). Posle toga da kreneš u puni napad na osvjanje sveta sa sve crveno belim kockicama iz rizika.Da vladaš Kamčatkom pomoću kartonske kartice. Uspeš da budeš bolji od drugih.Bolji od svih.Da fabriku čokolade pojedeš bez pogovora.Da osvetiš i Bodirogu i Koturovića i pukovnika Gadafija i Fidela i Boba.Da agresorima daš 7 trojki u jednoj utakmici. A sad.Shvati...imaš problem. Ajde pokušaj,znam da možeš. Pa jesi li ikad imao san? A da li si ga živeo?I šta,život je samo putovanje.Putovanje koji ti ne pruža šansu.Šansu da odrasteš tako brzo. Život je mesto puno suprotnog. Ma nema razuma to što govoriš sebi.Dečko.Izbaci mesec iz očiju.Suoči se sa tim. Otvori oči.Probudi se.I kroz oči gledaj i dušom i razumom.Ne budi na san ponosan kao Bog. Moraš da shvatiš.Ti si samo tako zarobljen u samom sebi.Probij floskulu,izleti napolje! Porazi mašinu ugnjetavanja u tvom mozgu i budi čovek! Ne...ne razdvajaj svoj mentalitet tek tako sad.Nemoj san razbijati.Razmisli još koji put. San premesti,živi san na javi.Ne krij lice zauvek,ali zauvek traži.Noćima i noćima ne osećaš ništa.Ali doće dan kada ćeš početi da putuješ svoj san .Veruj mi.... I tad ćeš znati...da si uspeo pobeći. Možda čak i u Kamčatku.


Stariji postovi